Ова веб страница користи само неопходне колачиће за исправно функционисање. Не користимо колачиће за праћење. Користимо аналитику без колачића како бисмо разумели како се наша страница користи.

Колумна

Зашто руску унитарну империјалну државу треба демонтирати

Iryna Sieidkhanova
Russia Delenda Est: зашто није довољно обуздати Русију

Желимо да са вама поделимо веома занимљив текст који је написао Cemil Kerimoglu, доктор неуронауке, заљубљеник у историју и полиглота. Своја размишљања о историји, политици и савременом западном друштву објављује на свом профилу на Substack-у:

„После Првог светског рата Руско царство лежало је у рушевинама и чинило се да је његов распад неизбежан. Бољшевици су, у суштини, хтели да обнове Руско царство – овога пута под другом идеолошком заставом. Назив ‚руски грађански рат‘ заправо наводи на погрешан закључак, јер скрива оно најважније: ново јачање руског империјализма под бољшевичком влашћу. Идеологија се променила, али империјални експанзионизам у својој сржи остао је готово исти. Један за другим, бољшевици су гушили и поново освајали народе и републике који су прогласили независност или аутономију.

Бољшевици су се окренули и ка западу – ка Украјини и Пољској. Без Украјине Русија није могла да опстане као царство: цело империјално здање могло је да се уруши. Али бољшевици су наишли на жесток отпор. Пољска и Украјина склопиле су савез на челу с Јузефом Пилсудским и Симоном Петљуром да би зауставиле руско надирање. У августу 1920, када је Црвена армија кренула на Варшаву, совјетска офанзива сломљена је у историјској Варшавској бици, познатој као „Чудо на Висли“.

Пољска је одбранила независност, а Украјинцима се чинило да је њихова дуго сањана држава надохват руке. Пораз руске офанзиве отворио је историјску прилику: независна Украјина могла је да зада тежак ударац бољшевичким плановима да обнове Руско царство. Чинило се да све иде набоље. Срећан крај био је на видику.

Али онда је нешто пошло по злу. Пољској и Украјини било је тешко да финансирају рат. Имале су мало ресурса, а за наставак борбе била им је потребна материјална помоћ из иностранства. Пољска и украјинска дијаспора широм западне Европе стале су уз њих. Новац су прилагали обични људи, а део европске јавности наклоњен њиховој ствари организовао се да подржи заједничку пољско-украјинску борбу за независност. Расла је солидарност с народима који су бранили своју слободу од руске империјалне експанзије.

Али управо када је рат почео да се преокреће у корист Пољске и Украјине, руска пропаганда почела је да даје резултате. Бољшевици су нашли моћан начин да утичу на западноевропска друштва. Своја освајања приказивали су као херојску борбу за ослобођење радника и сељака од наводних тлачитеља – злих пољских панова. По тој верзији, Руси нису били освајачи, већ ослободиоци. А Пољаке и Украјинце, који су се опирали руској власти и борили за независност, представљали су као браниоце реакционарног поретка који стоје на путу ослобођењу радничке класе.

И, колико год то чудно звучало, та прича наишла је на плодно тло у западноевропском радничком покрету. Агресори су успели да се представе као ослободиоци, а од оних који су им се опирали направили су тлачитеље. Подсећа ли вас то на нешто?

Руска пропаганда непосредно је утицала на ток рата. Пољска и Украјина у великој мери зависиле су од оружја и војне опреме из иностранства. Али те пошиљке морале су да прођу кроз европске луке и железнице. А управо су лучки и железнички радници одлучивали да ли ће опрема која је била преко потребна уопште стићи на одредиште.

Под утицајем бољшевичке пропаганде, раднички покрет у западној Европи почео је да бојкотује превоз оружја за Пољску и Украјину. Радници су одбијали да утоварују војне пошиљке, па је оружје каснило или уопште није стизало до народа који су се бранили од новог руског освајања.

Обични Европљани, уверени да стају у одбрану потлачених, заправо су ометали борбу народа који су покушавали да се ослободе империјалног јарма. Мислили су да служе ослобођењу, а у ствари су га подривали. У томе је била трагедија. У пресудном тренутку, када је Пољској и Украјини подршка била потребна више него икад, руска пропаганда успела је да део западноевропске јавности окрене против њих.

Постојао је и још један, подједнако судбоносан чинилац. У самој Пољској све више је слабила Пилсудскијева замисао по којој је слободна и суверена Украјина требало да буде један од стубова ширег савеза у средњој и источној Европи. Покрет Национална демократија, на чијем је челу био Роман Дмовски, ту замисао је одбацивао. Дмовски и његове присталице, вођени уским национализмом и претензијама на градове попут Лвива, били су спремни да се нагоде с Русијом ако то иде у прилог ономе што су сматрали пољским интересом. Зато су се жестоко противили Пилсудскијевим плановима. Брзи територијални добици били су им важнији од трајног савеза с независном Украјином.

На крају су превладали они. Пољска је напустила украјинског савезника. У марту 1921. потписала је с Русијом Ришки мировни уговор, којим је себи обезбедила (привремени) мир и нове територије, а Украјину оставила саму пред Црвеном армијом. Украјина је на крају укључена у састав Совјетског Савеза, а њена независност угушена. Уследиле су деценије бруталне совјетске репресије: присилна колективизација, гушење украјинског идентитета и културе, масовна стрељања и вештачки изазвана глад – Холодомор.

Пољска је у међувремену веровала да је нагодбом с Русијом на рачун Украјине обезбедила своју будућност. Али убрзо се показало колико је та сигурност била варљива. Пољска је ту лекцију научила на најтежи могући начин. Непуне две деценије касније, у септембру 1939, напао ју је Совјетски Савез – овога пута заједно с нацистичком Немачком.

Инфографика SEE Ukraine
Инфографика SEE Ukraine

Иста она империјална држава с којом је Пољска покушала да се нагоди на рачун украјинског савезника вратила се да уништи пољску независност. Јурећи за уским, краткорочним „националним интересима“ уместо да гради трајан стратешки савез, Пољска је сама помогла да се сруши управо оно што јој је дугорочно могло да донесе већу безбедност.

Тако је Русија, у тренутку када су се бољшевички планови за обнову царства још могли осујетити, добила прилику да се опорави. Вешто манипулишући европском јавношћу, подривајући европску подршку својим жртвама и користећи раздор међу народима који су јој се опирали, Руси су успели да поново саставе велики део старог царства.

Пропуштено је оно што је изгледало сасвим остварљиво: распад империјалне структуре Русије и настанак нових независних нација у источној Европи и северној Евроазији. Русија је обновила царство јер њене жртве и њихови могући савезници нису схватили колико је велика историјска прилика која им се указала.

Историја као да се понавља. Русија губи рат против Украјине. Упркос огромној надмоћи непријатеља, Украјинци су храброшћу, одлучношћу и изузетном сналажљивошћу – уз пресудну подршку Запада – успели да преокрену ток рата. Иницијатива све више прелази у украјинске руке. Украјински дронови сада готово свакодневно погађају циљеве дубоко у Русији, а напади су све бројнији и жешћи. Главне мете постале су нафтне рафинерије, а тиме је угрожен један од стубова руске привреде. Украјина је развила и већ користи сопствене крстареће ракете, а близу је и производње сопствених балистичких ракета.

Неко време чинило се да све иде набоље. Победа Украјине, коју су многи некада сматрали немогућом, почела је да се чини достижном. Али историја показује да Русија управо у таквим тренуцима зна вешто да изманипулише своје противнике.

Као и пре једног века, Русија поново покушава да своју војну слабост надокнади манипулисањем западним друштвима. Пошто не може да победи оружјем, покушава да избегне пораз тако што украјинске савезнике окреће против украјинске одбране. Циљ је да убеди западне владе и јавност да смање, успоре или потпуно ускрате управо ону подршку која је Украјини потребна да своју предност претвори у победу.

У Европи и Сједињеним Државама проруски гласови раде пуном паром. Уместо да преиспитају своја ранија предвиђања и признају да је Украјина издржала, још су се више укопали у своје проруске и антиукрајинске ставове. Што је Украјина јасније показивала да може да се одупре и узврати, њихова реторика била је оштрија и непријатељскија.

Погледајмо како су се мењали њихови аргументи. У почетку се стално понављало да је Украјина једноставно преслаба да би се одупрла Русији. Њен пораз је наводно био неизбежан, па је свака западна помоћ узалудна – бацање новца које само одлаже неизбежно.

Други омиљени аргумент био је да Украјини не сме да се дозволи да западним оружјем гађа циљеве у Русији. Такви напади, говорили су нам, значили би опасну ескалацију и увукли би Запад у директан сукоб с Русијом. Испадало је да би западне земље постале стране у рату само зато што су Украјини омогућиле да гађа територију агресора.

Али, гле чуда, страх од ескалације нестајао је сваки пут кад би Русија добила помоћ од страних партнера. Русија је могла да купује иранске дронове Шахед и да њима бомбардује украјинске градове. Могла је да добија балистичке ракете из Северне Кореје. Могла је чак да доведе севернокорејске војнике као појачање за своју инвазију. Ништа од тога, изгледа, није било толико неприхватљиво да изазове исту узбуну.

Инфографика SEE Ukraine
Инфографика SEE Ukraine

Двоструки стандарди били су очигледни. Русија је, како се чинило, смела да увлачи стране државе у свој освајачки рат, а Украјини се ускраћивала слична помоћ за одбрану. Када је Русија добијала страно оружје и војнике, то је, ето, био само њен рат. Али када је Украјина добијала западно оружје да би се одбранила, то се одједном проглашавало изазивањем ескалације и претњом светском миру. Агресору је било дозвољено да интернационализује своју инвазију, а од жртве се очекивало да се брани једном руком везаном иза леђа.

Али онда се догодило нешто што ти критичари очигледно нису предвидели. Украјина је нашла начин да заобиђе ограничења. Ослањајући се на сопствену технолошку сналажљивост, развила је све напреднију домаћу индустрију дронова и почела да оружјем сопствене производње гађа циљеве дубоко у Русији. Нафтне рафинерије, пумпне станице нафтовода, војни објекти и друга инфраструктура на којој почива руски рат постали су мете украјинских удара великог домета.

Русија је у међувремену и даље немилосрдно бомбардовала украјинске стамбене четврти, школе, болнице, дечја игралишта, вртиће и кључну енергетску инфраструктуру. Украјински цивили живели су под свакодневним терором руских ракета и дронова.

Па ипак, чим је Украјина показала да може да узврати, реторика се променила. Украјину су дуго приказивали као пуко оруђе Запада, неспособно да делује самостално. А сада, када је развила сопствене дронове великог домета и почела да гађа рафинерије и војну инфраструктуру у Русији, одједном су почели да јој поручују да престане да делује на своју руку.

На пример, у Немачкој је лидерка AfD-а Алис Вајдел позвала Украјину да престане да напада руску територију дроновима, тврдећи да је нападати нуклеарну силу непромишљено. Али погледајмо ту логику: Русија сме да нападне Украјину, бомбардује њене градове, руши инфраструктуру и чини стравичне злочине, а од Украјине се очекује да не дира објекте на којима почива инвазија – зато што њен агресор има нуклеарно оружје.

Раније су се противили нападима западним оружјем, наводно зато што би могли да увуку NATO у рат. Онда је Украјина развила сопствено оружје и тај изговор је нестао. Али захтев да се уздржава остао је. Правила су се променила, али суштина није: способност Украјине да се брани требало је ограничити.

Које год средство одбране Украјина пронашла, увек би се појавио нови разлог зашто не сме да га користи. Русију је требало поштедети последица сопствене агресије, чак и ако је то значило оставити Украјину без средстава за одбрану.

А онда је ту био Доналд Трамп. Ако Русија није могла да победи Украјину на бојном пољу, можда би преко Вашингтона постигла оно што није успела оружјем. У Трампу је Москва нашла изузетно корисну полугу притиска на украјинску одбрану.

Погледајмо шта Украјина тражи од Сједињених Држава. Једна од њених најхитнијих потреба је противваздушна одбрана – дакле не нападно оружје, већ системи који штите градове и цивиле од руских балистичких ракета. При томе Украјина и не тражи да их добије бесплатно. Спремна је да их купи. Штавише, она већ дуго тражи дозволу да по лиценци производи ракете за системе Патриот и тако мање зависи од страних испорука.

Ипак, Трампова администрација Украјини то стално ускраћује. Више од тога, Трамп је током другог мандата више пута користио амерички утицај на Украјину да би је натерао на уступке Русији. У марту 2025. његова администрација обуставила је већ одобрену војну помоћ и размену обавештајних података са Украјином. Порука је била јасна: чак и помоћ без које Украјина не може да се брани може се зауставити као средство политичког притиска.

А ту чак није било ни речи о новцу. Размена обавештајних података није захтевала од САД ни додатно оружје за Украјину ни милијарде долара нових средстава. Па ипак је и тај животно важан облик помоћи претворен у средство уцене.

Према Русији се, међутим, Трамп понашао сасвим другачије. Уместо да доследно појачава економски притисак на Москву, његова администрација се изнова противила строжим санкцијама, а у октобру 2026. одложила је примену великих нових санкција које је одобрио Конгрес. У тренутку када је Русији требало што више отежати финансирање рата, САД су јој отварале пут ка економском олакшању. Морални пад био је очигледан. Жртву су терали на уступке, а бруталном агресору омогућавали да избегне последице своје агресије.

А онда је покренута још једна позната пропагандна кампања. Украјини су, говорили су нам, потребни избори. Зеленски је наводно изгубио легитимитет. Називали су га диктатором, а његов одлазак све чешће представљали као предуслов за мир. Као да се Зеленски лично све ово време опирао Русији! Као да украјински народ нема своју вољу!

Иза те приче стоји суштинско одбијање да се призна да Украјина сама одлучује о себи. Њени заговорници очигледно не желе – или једноставно не могу – да схвате да се Украјина не бори зато што јој је Зеленски тако наредио. Украјина се бори зато што њен народ одбија да се покори руској власти. Украјина опстаје не захваљујући Зеленском, већ захваљујући снази воље, одлучности и самосталности самог украјинског народа.

А онда је уследила једна од најскандалознијих епизода. Трамп је притискао Украјину да престане да гађа руске нафтне рафинерије, чиме је ометала важан део руске ратне привреде. Као разлог наведен је раст цене дизела.

Погледајмо ту асиметрију. Русија је и даље бомбардовала украјинске градове и енергетску инфраструктуру, а Трампов захтев да се уздржи био је упућен Украјини. Од Русије ништа слично није тражено. Зеленски је предложио узајамни договор: Украјина престаје да гађа руске рафинерије ако Русија престане да напада украјинска енергетска постројења. Али Трамп је тај предлог одбио.

Чак и ако претпоставимо да су украјински напади утицали на цене горива, зашто би то било важније од права Украјине да заустави машинерију која покреће руску инвазију? Понуђени „лек“ у суштини је ограничавао Украјину, а не Русију. У пракси би то значило да се руске рафинерије заштите управо онда када је Украјина стекла сопствено оружје великог домета.

Али притисак се ту није завршио. Умешао се и Илон Маск, чији је сателитски систем компаније SpaceX постао незаменљив за украјинску војску. У октобру 2026. украјинске снаге суочиле су се са озбиљним ограничењима сателитске везе на коју су се ослањале при управљању дроновима. Због сметњи им је било теже да извиђају и обарају руске дронове. Касније су се појавили извештаји да је ограничење наложио лично Маск.

Штавише, Starlink није никаква добротворна услуга коју је Маск великодушно поклонио Украјинцима. Пољска плаћа знатне износе да би Украјина имала Starlink везу. То је плаћена услуга коју финансира европска савезница да би помогла народу да се одбрани од инвазије. Па ипак, испоставило се да се приступ тако важном ресурсу може ограничити по нечијем хиру.

Шире последице биле су забрињавајуће. Украјина је могла да развија сопствено оружје, осмишљава сопствену војну стратегију и проналази нове начине да се супротстави руској агресији. Али све док кључна технолошка инфраструктура остаје у рукама проруски настројених појединаца, украјинску одбрану и даље је могуће поткопати споља.

И ту долазимо до суштине. Пошто не може оружјем да наметне своју вољу Украјини, Русија има огромну корист од проруских актера на Западу који могу да коче украјинску одбрану.

Пре једног века руска пропаганда убедила је европске раднике да ометају испоруке оружја Пољској и Украјини. Данас слична ограничења могу настати због политичког притиска, смањења војне помоћи и прича које самоодбрану Украјине приказују као препреку миру. Као и пре једног века, одлуке Запада могу ослабити Украјину управо онда када је Русија најрањивија.

А тај образац није везан само за једну страну политичког спектра. Русија може да искористи и антиратну и антиимперијалистичку реторику левице. Организације попут Демократских социјалиста Америке (DSA) противе се испорукама западног оружја Украјини и санкцијама Русији и те ставове представљају као залагање за мир.

Тиме се руској пропаганди отварају добро позната врата. Године 1920. бољшевици су своје офанзиве приказивали као ослобађање сељака од „пољских панова“, а данас Москва тврди да Украјинце ослобађа од „нациста“. У оба случаја империјално освајање умотано је у узвишене речи о ослобођењу. Агресор тврди да спасава управо оне које жели да покори.

Русији, на крају крајева, никада није било нарочито важно који идеолошки табор подржава, само да јој то служи. Једна од најупадљивијих одлика руске пропаганде јесте њена шизофрена природа. Руси без икаквих тешкоћа истовремено шире приче које се међусобно искључују, а очигледне противречности међу њима уопште им не сметају. И тај приступ је изненађујуће делотворан. Руси могу да заступају дијаметрално супротне идеолошке ставове, да замене једну причу другом или да истовремено шире неколико неспојивих верзија, а да при том не осете ни најмању унутрашњу нелагоду. Искористиће сваку идеологију, подржаће сваки политички покрет и појачаће сваку причу која им служи.

Погледајмо колико је апсурдно то како се Русија представља. Једној публици она је последњи бастион европског традиционализма, заштитница хришћанске цивилизације, па чак и наводна спаситељка беле расе од декаденције и мултикултурализма. Другој публици та иста Русија се представља као бранитељка Глобалног југа и предводница светске борбе против западног империјализма, колонијализма и беле надмоћи – иако је и сама империјална држава која води колонијални освајачки рат против суседног народа. Очигледне противречности, разлике велике као између дијаметрално супротних агрегатних стања, у свести Руса просто се не региструју.

То помаже да се објасни зашто је Русија тако често успевала да задобије изузетну наклоност западне публике – наклоност која нема много везе с њеним стварним понашањем. Русија може брутално да покорава суседне народе, гуши њихов национални идентитет и чини стравичне злочине над цивилима, а да се истовремено представља као њихов добронамерни ослободилац. Може да почини управо оне злочине против којих се наводно бори, а затим за њих да оптужи своје жртве. И, што је најважније, да убеди велики део западне публике да поверује у њене бесмислице.

Русија је покушала да искористи и старе историјске ране између Пољске и Украјине. Од почетка инвазије пуних размера Пољска је један од најпоузданијих ослонаца Украјине. Њени напори да упозори на руску претњу и мобилише западну помоћ Украјини били су пресудни. Али управо када је Украјина показала да све снажније узвраћа Русији и када се на видику појавила могућност одлучујућег руског пораза, у Пољској су стари историјски спорови поново испливали.

У том пресудном тренутку део пољског друштва одлучио је да поново отвори ране старе више од осамдесет година и допустио да болна сећања на некадашње пољско-украјинске сукобе распире ново непријатељство према Украјинцима. И то управо онда када би Пољска и Украјина требало да учвршћују савез како би заједничком непријатељу задале одлучујући ударац. Уместо да извуку поуку из трагичних последица свог раскола пре једног века, ризикују да понове исте грешке. Паралеле са 1921. просто су језиве.

У међувремену Москва гура још једну познату причу: Русији се не сме допустити одлучујући пораз, а њен евентуални распад треба спречити по сваку цену. Порука је да би поражена и раскомадана Русија наводно била неподношљива претња међународној стабилности.

Добар пример је часопис The Economist, који је објавио ауторски текст руског олигарха Андреја Мељниченка. У њему он упозорава западну публику на наводно катастрофалне последице распада Русије. И опет се држава одговорна за дестабилизацију света представља као незаменљиви гарант стабилности, чији опстанак треба чувати.

Лекција из 1921. не сме бити заборављена. Тада су Руси изманипулисали европска друштва, а цену је платила Украјина. Век касније Европа не сме да дозволи да руска пропаганда или њене сопствене политичке поделе ометају помоћ која је Украјини потребна у овом пресудном тренутку.

Док год Русија постоји као унитарна империјална држава какву данас знамо, Европа и западни свет неће имати трајан мир. Чак и када Русији буде недостајало војне снаге да директно нападне суседе, наставиће да поткопава западна друштва пропагандом, политичким мешањем, застрашивањем и потпиривањем унутрашњих подела. Остаће огорчени непријатељ Запада и наносиће му штету кад год буде могла.

И нека се нико не заварава да би пука замена садашњег руског режима наводно либералним решила тај проблем. Такав експеримент смо већ видели.

Сетимо се Русије у време Бориса Јељцина. Деведесетих ју је Запад пригрлио без икаквих питања. Добила је огроман политички кредит поверења, финансијску и материјалну помоћ и дипломатско признање. Дозвољено јој је да задржи нуклеарно оружје – па чак и да ојача свој нуклеарни и војни арсенал, јер су САД натерале Украјину да Русији преда своје нуклеарно оружје и његове носаче. Русија је чак примљена у ексклузивни клуб G7, који је 1998. постао G8, иако је њена економска тежина била скромна.

А шта је за то време радила та наводно либерална Русија, миљеница Запада? Године 1991. подстакла је државни удар у Грузији којим је збачен популарни председник Звијад Гамсахурдија, 1992. напала је Молдавију, а 1994. Чеченију, где је покренула геноцидни рат. Све се то догађало под истом руском влашћу коју је Запад поздрављао као историјски либерално-демократски искорак.

Убрзо је и тај кратки либерални експеримент угашен. Доласком Путина на власт Русија је постајала све ауторитарнија и отворено експанзионистичка. Оно што су западни лидери и политичари сматрали трајном либерално-демократском трансформацијом показало се као кратак интермецо.

Русија је сав тај кредит поверења искористила да се на крају припреми за следећу фазу агресије против Запада. Штавише, готово сви „либерали“ из Јељциновог доба постали су више него ревносне слуге Путиновог режима. Сви су радо стали уз Путина и његов курс.

И у томе је суштински проблем који Запад изнова превиђа. Проблем није само режим који влада Русијом, већ само постојање Русије као унитарне империјалне државе. „Либерална“, ауторитарна, комунистичка или националистичка – какав год облик да поприми, Русија ће увек настојати да нашкоди Западу и остаће његов огорчени непријатељ.

Запад зато не сме да се успава. Победу Украјине треба посматрати као почетак, а не крај супротстављања Русији. Чак ни враћање међународно признатих украјинских граница из 1991, колико год било неопходно, само по себи не гарантује трајан мир у Европи. Док год унитарна империјална структура Русије остаје нетакнута, претња неће нестати.

Данас се много говори о обуздавању Русије. Али Русију не треба само обуздавати. Њену унитарну империјалну структуру треба потпуно демонтирати. Обуздавање је по својој природи одбрамбена стратегија. Полази од тога да ће претња и даље постојати и само покушава да спречи да се она оствари. Али трајно одбрамбено држање према држави која је по природи експанзионистичка дугорочно води ка сопственом поразу.

Ослањање на обуздавање зато је у суштини кратковидо. Његов временски хоризонт обично је пет или десет година, највише неколико деценија. А наш хоризонт мора да сеже много даље – сто, двеста, петсто, па и хиљаду година унапред! Морамо да размишљамо не само у оквирима тренутних геополитичких прилика, већ и у категоријама историјских епоха и још нерођених генерација.

Замислимо следећи сценарио. Претпоставимо да Европа коначно у потпуности схвати руску претњу. Претпоставимо да европске владе, политичари и друштва нађу довољно политичке воље да се поново наоружају, ојачају војску и изграде делотворно војно одвраћање од даље руске агресије. Русија би тада заиста била обуздана – барем у догледној будућности. Не би могла или не би хтела да нападне Европу.

Али такав исход био би тек привремено решење, склепано на брзину. Јер Русија би и даље постојала, а њена империјална структура и амбиције остале би у суштини нетакнуте. А ту има неколико проблема.

Прво, претња коју Русија представља за Европу нипошто се не своди на њену способност да изврши војну инвазију. Чак и ако војно одвраћање успе, Русија може и даље да поткопава европска друштва изнутра – пропагандом, дезинформацијама, политичким мешањем и операцијама утицаја. Може да користи идеолошке поделе, манипулише јавним мњењем и подржава политичке покрете наклоњене њеним интересима. Уосталом, као што смо видели, Русија је више пута показала да уме да ослаби противнике а да не уђе с њима у оружани сукоб. Обуздати руске армије, дакле, још не значи неутралисати руску претњу.

Али постоји и дубљи проблем. Шта ће бити када се политичка клима у Европи промени? Претпоставимо да се Европа данас успешно поново наоружа и, уз широк политички консензус, изгради снажно војно одвраћање. Ко може да гарантује да ће тај консензус потрајати педесет или сто година? Шта ако се будуће генерације Европљана успавају? Шта ако превагу однесу пацифистички покрети и противници наоружавања, па разграде војну снагу и политичку одлучност на којима је почивало обуздавање Русије? Ко уопште може да предвиди политичка расположења, приоритете и идеолошка уверења европских друштава за сто година?

Русија, у међувремену, неће нестати – и остаће једнако непријатељски настројена према Европи. Ако европска одлучност ослаби, поново ће искористити прилику и напасти. Задовољавајући се данас обуздавањем, Европа ризикује да будуће генерације остави лицем у лице са истом претњом – можда у много горим околностима. Оно што данас изгледа као успешно безбедносно решење могло би се на дужи историјски рок показати као катастрофа.

Ослањати се искључиво на војно одвраћање, дипломатске споразуме или мировне уговоре с Русијом зато значи лечити симптоме, а основни узрок оставити нетакнутим. А тај основни узрок јесте даље постојање Русије као унитарне империјалне државе.

Експанзионистичке империје не одустају од својих амбиција само зато што доживе војне неуспехе. Оне могу да се повуку, опораве, прилагоде и сачекају повољнији тренутак. Ко привремено затишје које доноси обуздавање замени за трајну безбедност и мир, ризикује да за једну генерацију открије да га је противник надживео.

У томе и јесте суштинска асиметрија. Експанзионистичка држава која није одустала од империјалних амбиција може себи да приушти да чека, док друштва која се задовољавају њеним обуздавањем временом могу да изгубе политичку вољу да одржавају своју одбрану. Мислећи само на безбедност овде и сада, а не на дугорочне историјске последице, она ризикују да стратешку иницијативу препусте противнику.

Историја односа Московије, односно Русије, са источном Европом изненађујуће доследно показује тај образац. Русија је изнова трпела тешке поразе и деловало је да је обуздана. Али Европљани су сваки пут стали корак пре њеног коначног слома. Русија је преживљавала, опорављала се и на крају настављала да се шири, протежујући своју власт на све веће делове источне Европе.

Сетимо се тешког пораза Московије у Ливонском рату 1558–1583. Пољско-литванска заједница тада није настојала да потпуно уништи московску моћ. Московија је преживела, опоравила се и на крају вратила јача.

Слична прилика указала се у Смутно доба почетком XVII века, када су пољско-литванско-украјинске снаге продрле дубоко у Московију и чак заузеле Москву. Ипак, Московија је преживела ту егзистенцијалну кризу. Окупаторске снаге су на крају протеране, а Пољско-литванска заједница задовољила се територијалним уступцима и примирјем постигнутим за преговарачким столом. И опет се полазило од тога да је Московија довољно ослабљена и да се мир може обезбедити без уклањања претње из корена. Али Московија је временом повратила снагу. У рату 1654–1667. проширила се на запад на рачун Пољско-литванске заједнице и заузела Леваобалну Украјину и Кијив.

Тако се оно што је у појединим тренуцима изгледало као одлучујућа победа над Московијом на дужи историјски рок показало тек као привремено успоравање ширења руске моћи. Московија, односно Русија, преживела је своје поразе, повратила снагу и наставила да се шири на запад. Њени противници добијали су битке и ратове. Али кроз векове се ширила управо Русија.

Инфографика SEE Ukraine
Инфографика SEE Ukraine

Исти сценарио поновио се после Првог светског рата и још једном после распада Совјетског Савеза. Оба пута руска империјална структура доживела је огроман потрес и чинило се да је могуће из корена променити политички поредак на северу Евроазије. Ипак, уместо да се постара да распад руске империјалне структуре буде неповратан, политика Запада је на крају помогла Русији да поврати моћ. Оба пута руска империјална структура је опстала. И оба пута Русија је предах искористила за нове агресије.

То је историјска лекција коју Европа коначно мора да научи. Крајњи циљ западне политике не сме бити само обуздавање Русије, па чак ни победа Украјине, ма колико она била незаменљива. Тај циљ мора бити демонтажа унитарне империјалне структуре Русије.

Само таква промена отвара изгледе за трајан мир и благостање у Евроазији. Све мање од тога значило би само одлагање проблема и његово пребацивање на нашу децу, унуке и будуће генерације. Наш временски хоризонт мора да сеже даље од наредних пет или десет година. Морамо да размишљамо у вековима, па и у миленијумима!

Европа зато не сме да се успава. Док год унитарна структура Русије остаје нетакнута, историјски проблем није решен. А у међувремену западна друштва морају да буду на опрезу пред руском пропагандом, инфилтрацијом, политичким манипулацијама и операцијама утицаја чији је циљ да изнутра ослабе њихову одлучност.

Али будност и обуздавање сами по себи нису довољни. Крајњи циљ мора бити демонтажа Русије као унитарне државе – а не само њена демократизација, либерализација или смена једне владајуће елите другом.

Русија мора бити демилитаризована, денуклеаризована и подељена на десетине поструских држава, од којих ће свака имати свој посебан национални и регионални идентитет и одрећи се „руске“ прошлости. То, и само то, донеће Евроазији трајан мир и благостање.

Русија мора бити уништена. По сваку цену. Russia delenda est.“

Подели