Ова веб страница користи само неопходне колачиће за исправно функционисање. Не користимо колачиће за праћење. Користимо аналитику без колачића како бисмо разумели како се наша страница користи.

Колумна

„Новорусија“ које никада није било: како је Руска империја присвојила украјински југ

Iryna Sieidkhanova
„Новорусија“ које никада није било: мит и чињенице

Данас вам представљамо текст Сергија Биливненка, историчара, доцента и шефа Катедре за изворне студије и друштвене комуникације Факултета историје и међународних односа Националног универзитета у Запорижју:

Појам „Новорусија“ у данашњем геополитичком речнику одавно није само административни назив из XVIII и XIX века. То је агресиван идеолошки симулакрум, који је империјална пропаганда вештачки створила да би оправдала оружану агресију, анексију и физичко уништавање украјинског простора. Да бисмо схватили колико је тај мит лажан и манипулативан, треба се окренути науци о историјским изворима, усменој историји и радовима украјинских историчара. Управо кроз теренска истраживања, микроисторију и анализу извора научници годинама разоткривају колонијалне и шовинистичке митове о „дивљој“, „ненасељеној“ или „празној“ степи, која је наводно чекала „цивилизаторску мисију“ Романових.

Империјални мит дуго је покушавао да убеди свет да историја јужне Украјине почиње царским манифестима, указима и повељама. Међутим, много пре него што су се појавили први руски чиновници или страни колонисти, овај крај је живео својим особеним животом. Како с правом наглашавају едукативни материјали Украјинског института националног памћења „Југ без митова: концепт ‚Новорусије‘“, степа никада није била празна – имала је своја имена, своје трговачке путеве и своја стара насеља.

Староседеоци северног Црноморља и Приазовља у раном новом веку били су кримски Татари и Ногајци. Заједно са украјинским запорошким козацима чинили су јединствен друштвени, привредни и културни простор степске Украјине уз Азовско и Црно море. Ту су постојали козачки зимовници, насеља и средишта паланки, али и ногајска и татарска номадска станишта, села и тржишта. Преименујући стара татарска, турска и козачка места, као што су Кизи-Кермен, Хаџибеј, Домаха или Микитине, империја је настојала да избрише историјско памћење, а преуређена или само преименована места представљала је као да их је царска власт основала „из ничега“.

Инфографика SEE Ukraine Info Hub
Инфографика SEE Ukraine Info Hub

Истраживања Володимира Миљчева, Олене Бачинске и Владислава Грибовског показују колико је то погранично друштво било сложено и вишеслојно. Миљчев је, на основу темељне анализе извора, описао друштвено уређење Запорошке Сичи, војних насељеника и других група становништва и уверљиво показао да су управо Украјинци чинили апсолутну већину и да су они привредно развили овај крај. Олена Бачинска у својим радовима о дунавским и азовским козацима показује да козаци на јужним границама нису нестали ни после трагедије 1775. године, када је Сич уништена. Владислав Грибовски детаљно истражује сложене односе између запорошких козака, Ногајске хорде и Кримског каната, и дипломатске и свакодневне. Степска Украјина тако се показује као особен простор додира народа с вишевековном историјом, а не као пуст полигон за колонијалне експерименте.

Инфографика SEE Ukraine Info Hub
Инфографика SEE Ukraine Info Hub

Историјска истина је да су Новоруска губернија, а касније и Новоруско и бесарабско генерал-губернаторство заиста постојали као административне јединице Руске империје. Међутим, као што показују аналитички текстови научно-образовног пројекта LikBez (Историјски фронт), прва Новоруска губернија створена је 1764. године, још пре него што је Русија избила на Црно море и припојила Кримски канат. Формирана је на земљама Нове Србије, Новослободског козачког пука и непосредно на козачким земљама Запорожја, и постала је оруђе којим је овај крај административно увучен у империјални систем.

Административне границе ове творевине стално су се мењале: губернију су укидали, обнављали и претварали у генерал-губернаторство, док у другој половини XIX века није коначно нестала са карте. Што је најважније, ти вештачки бирократски оквири никада нису створили посебан „новоруски народ“. Империјални печат показао се немоћним пред демографском и културном стварношћу: руски чиновници, племићи-земљопоседници и малобројни царски администратори једноставно су се утопили у украјинском, претежно сељачком становништву. Украјинци су остали етничко језгро југа, а локалне заједнице – од вишенационалних градова до козачких насеља – сачувале су свој украјински идентитет и обичаје.

Инфографика SEE Ukraine Info Hub
Инфографика SEE Ukraine Info Hub

Када је реч о пореклу и развоју овог концепта, вреди се осврнути на темељне радове Петра Бојка и Виктора Брехуненка („Бундева за Новорусију“ – у Украјини „дати бундеву“ значи одбити просиоца), Федира и Галине Турченко („Пројекат ‚Новорусија‘ и најновији руско-украјински рат“), као и на текстове Оксане Полулјах за платформу StopFake.

Како с правом истиче Оксана Полулјах, псеудоисторијску конструкцију „Новорусије“ кремаљски политички технолози вештачки су оживели као оруђе за дестабилизацију Украјине, поделу друштва и оправдавање оружане интервенције. Карактеристично је да у самој Руској Федерацији никада није постојао никакав природан „покрет за Новорусију“. У Русији „Новорусију“ нико није доживљавао као стварну регију – била је то искључиво роба за извоз руског милитаризма, империјализма и идеологије „руског света“, смишљена за спољну агресију против суверене украјинске државе.

Игор Лиман и Викторија Константинова у својим радовима о развоју градова у Приазовљу и доњем Подњепрју (посебно Бердјанска и Олександривска, данашњег Запорижја) јасно показују да су прави привредни процват јужних градова у XIX веку донели укључивање у европско тржиште, рад страних конзулата и труд локалних предузетника, чумака – украјинских возара који су трговали сољу и житом – и земљорадника, а не империјални митови или царски укази.

Инфографика SEE Ukraine Info Hub
Инфографика SEE Ukraine Info Hub

Слику степске Украјине као краја многих гласова допуњују истраживања колонизације, нарочито менонитских заједница. Менонити, које је империја позвала да се населе на овим просторима, донели су са собом високу културу газдовања, рационалност, новине у пољопривреди и дубоко укорењен пацифизам. Створили су јединствена средишта индустрије и пољопривреде. Ипак, као ни други колонисти (Немци, Бугари, Грци), нису променили суштински украјински карактер краја, већ су се природно уклопили у његов друштвени и привредни живот. Касније су, заједно са локалним становништвом, постали жртве совјетских репресија, раскулачивања, вештачки изазване глади, укључујући Холодомор, и депортација.

Данас, у време руске агресије пуног обима, битно се променило и само виђење наше историје. Пројекат „Новорусија“, који је Кремљ замислио као полугу за распарчавање Украјине, доживео је коначан и неповратан крах.

Савремени руско-украјински рат постао је моћна „фабрика стварања нације“. Становници Запорижја, Херсона, Миколајива, Одесе, Харкива и Донбаса својим херојским отпором, волонтерским покретом и свакодневним пркосом доказали су да је украјинско друштво једно и недељиво. Наслеђе Дмитра Јаворницког и Јакива Новицког, радови савремених истраживача, критичка анализа извора и усмена историја степске Украјине уверљиво показују: југ није „Новорусија“, него украјинска земља, у којој се калила воља запорошких козака, у којој се чува сећање староседелачких народа и у којој данас коначно нестају фантомски болови пропале империје.

Подели