Текст је припремљен на основу предавања која је одржала Kateryna Shymkevych, докторка историјских наука и доценткиња на Катедри за право и јавну управу Запорошког института за економију и информационе технологије (ЗИЕИТ).
Русификација никада није била природан процес у којем људи сами бирају „практичнији“ језик. Реч је о државној политици коју је Москва доследно спроводила од XVII века до данас. Њен циљ није био само да натера Украјинце да говоре руски, већ да избрише саму помисао да постоји засебан украјински народ са сопственим језиком, историјом, црквом и државношћу.
Институт за историју Украјине Националне академије наука Украјине дефинише русификацију као државну политику чији су крајњи циљеви били политичка лојалност и језичка и културна асимилација неруских народа Царства, а касније и СССР-а. Имала је неколико праваца: језик, културу, цркву, књиге и књижевност, историју и самоидентификацију, територију и, на крају, физичко уништење људи.
Од Петра I до Емског указа
Након што је козачки Хетманат дошао под власт Москве, Царство је постепено ограничавало све по чему су се Украјинци разликовали. Године 1720. указ Петра I забранио је штампање нових књига у Украјини, осим црквених, а и оне су морале бити усклађене са руским издањима. У другој половини XVIII века Катарина II укинула је Хетманат и Запорошку Сеч, а украјински језик је постепено нестајао из образовања.
У XIX веку забране су постале отворене. Валујевљев циркулар из 1863. зауставио је објављивање образовне и верске литературе на украјинском, а његов аутор, министар унутрашњих послова Пјотр Валујев, сажео је став Царства реченицом да засебног „малоруског“ језика „није било, нема га и не може га бити“. Емски указ из 1876. отишао је још даље: забранио је штампање на украјинском, увоз украјинских књига из иностранства, извођење украјинских позоришних представа, певање украјинских песама на концертима и наставу на украјинском у основним школама. Те забране су формално важиле све до 1905. године.
Украјинизација као замка
Украјинска револуција 1917–1921, Украјинска Народна Република, Хетманат Павла Скоропадског и Украјинска академија наука показали су Москви да украјински идентитет није успела да уништи. Зато су бољшевици изабрали другачију тактику – „украјинизацију“ двадесетих година XX века. Она је дала подстицај украјинском образовању, књижевности и позоришту, али је имала и други циљ: да језик стави под контролу и одгаји лојалне партијске кадрове.
После Холодомора 1932–1933, који је према подацима Института за демографију и друштвена истраживања Националне академије наука Украјине однео око 3,9 милиона живота, украјинизација је укинута. Харкивски правопис из 1928, усвојен на Свеукрајинској правописној конференцији, ревидиран је 1933. како би се украјински приближио руском.
Правопис из 1933. припремила је нова комисија на челу са Андријем Хвиљом, без икакве јавне расправе. У предговору је отворено стајало да су претходна правила наводно вештачки одвајала украјински од руског. Промене су захватиле све нивое језика:
Из азбуке је уклоњено слово „ґ“ (г); враћено је тек 1990.
Наставци су приближени руским: уместо „радости“, „смерти“, „вічности“ (генитив: радости, смрти, вечности) уведено је „радості“, „смерті“, „вічності“.
Од упоредних облика попут „бабів“ и „баб“ или „хатів“ и „хат“ задржан је само онај који се поклапао са руским.
Укинути су остаци двојине, које је правопис из 1928. прописао као норму: „дві руці“, „три вербі“, „чотири хаті“ (две руке, три врбе, четири куће) постали су „дві руки“, „три верби“, „чотири хати“.
Стране речи преписане су по руском узору: „катедра“ је постала „кафедра“ (катедра), „міт“ – „міф“ (мит), „авдиторія“ – „аудиторія“ (аудиторијум), „павза“ – „пауза“ (пауза).
Истовремено су из речника чишћене изворне речи и замењиване речима ближим руским. Тако је „городину“ потиснула реч „овочі“ (поврће), „садовину“ – „фрукти“ (воће), „родзинки“ – „ізюм“ (суво грожђе), „обрус“ – „скатертина“ (столњак), а „часопис“ – „журнал“ (часопис).
Научни терминолошки речници из двадесетих година заплењени су и уништени, а њихови аутори прогањани као „буржоаски националисти“ и „штеточине“.
Иницијатор правописа из 1928. Микола Скрипник исте 1933. године извршио је самоубиство. Део тих губитака украјински језик надокнађује тек сада: правопис из 2019. поново је дозволио, на пример, „радости“ и „міт“ као равноправне варијанте.
Генерација писаца, научника и уметника која је стасала тих година била је уништена – названа је „Погубљеном ренесансом“. Године 1938. одлука „О обавезном учењу руског језика у школама националних република и области“ увела је руски као обавезан предмет у свим школама.
„Братство народа“ на совјетски начин
После Другог светског рата русификација је постала тиша, али систематичнија. Школска реформа 1958–1959. дозволила је родитељима да „слободно“ бирају језик наставе за своју децу. У пракси је то значило да је украјински постајао необавезан, а руски језик каријере, града и престижа. Седамдесетих и осамдесетих година, нарочито после одлуке из 1983. о „побољшању“ учења руског, наставници руског добијали су додатак на плату, одељења су се за наставу руског делила у групе, а украјински се све чешће представљао као „сељачки“ језик.
Они који су се опирали били су прогањани: судски процес „Савезу за ослобођење Украјине“ 1930, Велики терор, хапшења шездесетника и дисидената од 1960-их до 1980-их, смрт Васиља Стуса у логору 1985. Истовремено је Москва мењала етнички састав становништва: депортација кримских Татара 1944, операције „Висла“ и „Запад“ 1947, присилна пресељења из пограничних подручја и глади 1921–1923. и 1946–1947.
Присвојена историја
Најдубља русификација тицала се памћења. Још су московски кнезови – од Ивана Калите до Ивана III („сакупљача земаља Руси“) – прогласили Москву јединим наследником Кијевске Руси. Петар I присвојио је само име „Рус“ преименовавши Московско царство у Руско царство. Империјални концепт „тројединог народа“, а касније совјетски концепт „братских народа“ са Украјинцима у улози „млађег брата“, имали су један циљ: да украјинску историју вежу за руску и Украјинцима оспоре право на сопствени избор.
Зашто баш језик и историја? Зато што управо они чувају национални идентитет и свест да нисмо Руси. Народ који верује да је његов језик само „дијалект“, а његова држава „неспоразум“, лакше је асимиловати и лакше убедити да је његова земља „одувек руска“.
Русификација данас
Та политика није остала у прошлости. Од 2014. Русија на окупираним територијама Украјине спроводи потпуну русификацију: затвара украјинске школе, уклања украјинске књиге, децу учи по руским програмима и приморава људе да узимају руске пасоше. Пропаганда понавља исте тезе као пре сто година, само у новом руху: „Украјину је створио Лењин“, „украјински језик не постоји“, „Галицију је припојио Стаљин“, „Крим је Хрушчовљев поклон“. И циљ је исти – доказати да ништа изворно украјинско – ни држава, ни историја, ни територија, ни црква – никада није постојало.
Последице три века русификације Украјина осећа и данас: милиони мртвих у XX веку, потиснут језик, наметнут комплекс мање вредности и вера у „старијег брата“. Али од 2014, а нарочито од 2022, Украјинци свесно раскидају ту зависност – враћају се украјинском језику, уче сопствену историју и више не дозвољавају Москви да одлучује ко треба да буду. Процес „одбраћивања“ је неповратан.