„Погубљена ренесанса“: како је совјетска власт уништила интелектуалну елиту Украјине

За Недељник Демокрација пише Iryna Sieidkhanova, украјинска новинарка и публицисткиња.

На почетку инвазије пуног обима Русије на Украјину разговарала сам са групом познаника – Словенаца – и покушавала да схватим зашто је руска култура у Словенији толико популарна да се овде веома срдачно дочекују отворене присталице Путина и руског рата против Украјине – Захарова и Нетребко. Наравно, најпре сам чула једну од главних теза руске пропаганде, која овој земљи помаже да очува и продуби свој утицај у свету, наиме: „култура је изван политике“.

Прво, то једноставно није тачно. И сам Путин је у свом говору на Валдају (24. 10. 2014, Сочи) културу, науку и образовање означио као оруђа „меке моћи“ за утицај на међународне односе. Руска култура је, дакле, увек нека врста тројанског коња, из којег најпре излази балет, а за њим тенкови (слободан цитат савремене украјинске списатељице Оксане Забужко).

Друго, желела бих да се задржим на другом аргументу: „Руску културу познајемо, али шта имате ви? Украјина нема ништа што би могла да понуди свету.“

Управо о томе ћемо говорити. Свесно ћу се усредсредити на догађаје из последњих сто година, јер сматрам да је тај период довољно дуг да бисте схватили размере и систематичност политике Русије (и свих њених претходница). У ствари, Руси су почели активно да бришу Украјинце као народ много раније – већ почетком 18. века, у време владавине Петра I. Управо зато ће овај чланак бити занимљив и „стручњацима“ који руску агресију против Украјине процењују искључиво на основу догађаја после 2022. године. Није довољно посматрати само 2014. или чак 1991. годину.

Сузбијање украјинског језика и идентитета

У последњих сто година Русија је у својим различитим облицима (царство, СССР и савремена федерација) систематски деловала против украјинског народа не само војним, већ и културним средствима. Не ради се о појединачним случајевима репресије, већ о доследној политици уништавања украјинског идентитета. Када говоримо о уништавању, мислимо на физичко истребљење интелигенције, строге забране језика (за 400 година украјински језик је доживео 134 забране или ограничења, а 135. траје управо сада), фалсификовање историје и бестидно присвајање украјинских личности и њихових достигнућа.

У 19. веку Руско царство је почело да украјински језик и културу посматра као озбиљну претњу. Појавио се појам „Мале Русије“, који је с временом почео да се користи за наглашавање зависности Украјинаца од Москве. Назив „Мала Русија“ врло брзо се од географског појма претворио у идеолошко оруђе, које су потом подржавали и руски писци (Пушкин, Крилов).

Публикације на украјинском – књижевне и научно-образовне – биле су строго ограничене, а истовремено су покушавали да нас убеде да нисмо засебан народ са сопственом културом и традицијама (које су, иначе, богатије и старије од руских), већ део „јединственог руског народа“, а наш украјински језик су називали „неразвијеним дијалектом руског“.

Украјински и руски језик нису слични, нису „скоро исти језик“!

Овде желим да нагласим: украјински и руски језик нису слични, упркос пропагандним наративима. Ми, Украјинци, разумемо руски не зато што би то био „скоро исти језик“, већ због империјалног притиска и колонијалног утицаја. То потврђује и чињеница да Руси не разумеју украјински.

Дивим се томе што су, упркос свим покушајима брисања украјинског идентитета, наш језик и култура живели и развијали се – иако је то захтевало изузетну храброст. С обзиром на данашња руска зверства, која прати цео свет, можемо само да замислимо шта су радили у време када злочине није било могуће лако документовати.

Украјински културни препород после револуције 1917. и погубљена ренесанса

После револуције 1917. године Украјина је доживела кратак, али изузетно снажан културни препород. Двадесетих година 20. века обликовала се генерација писаца, песника, драматурга, редитеља и уметника који су успели да украјинску културу укључе у европски модернизам. Та генерација оживела је вековне наде да украјинска култура може постојати равноправно и независно од руског утицаја.

Наравно, такво стање није одговарало Совјетском Савезу. Тридесетих година Стаљин је угушио украјинизацију и покренуо масовне репресије. Цвет украјинског народа оптуживан је за „буржоаски национализам“ и „контрареволуцију“. Земљу је преплавио талас хапшења, мучења, депортација у логоре и стрељања. Врхунац стаљинистичког терора над Украјинцима била је 1937. година, посебно јесен, када су у Сандармоху стрељане стотине затвореника, међу њима око 290 Украјинаца – цвет тадашње украјинске интелигенције.

Ови догађаји добили су назив „Погубљена ренесанса“. Реч је о украјинској интелигенцији која је тежила европеизацији украјинске културе и њеној независности од руског утицаја. У суштини, исто се дешава и данас: ми, Украјинци, боримо се за независност, слободу избора и право да сами одлучујемо о својој судбини и судбини своје државе.

Застрашујуће је и то што су сами Украјинци почели да схватају размере ових злочина тек после стицања независности 1991. године, а део информација постао је доступан тек пре 15–20 година. Моја генерација је тек у одраслом добу упознала имена као што су Валерјан Пидмохилниј, Микола Кулиш, Лес Курбас, Микола Хвиљовиј, Михајло Драј-Хмара и многи други. То нису били маргиналци, већ интелектуална елита украјинског народа, која је плански и масовно уништена.

Тачан број жртава стаљинистичких репресија над украјинском интелигенцијом ни данас није познат, а неки извори наводе бројку од око 30.000.

Руске методе уништавања никада се нису промениле

После Другог светског рата совјетске методе се нису промениле – као што се нису промениле ни у савременој Русији. Од 1960-их до 1980-их година нова генерација украјинских интелектуалаца-дисидената била је прогоњена због језика, ставова и храбрости да захтевају право на самоидентификацију.

Песник Васил Стус умро је у гулагу. Многи други су били затварани, мучени, сломљени и приморани на ћутање. Циљ је, као и увек, био да се Украјинцима систематски одузме национална свест.

Стратегија културног присвајања

Паралелно са физичким репресијама Русија је примењивала стратегију културног присвајања. Украјинце светског формата проглашавали су „Русима“, чиме су брисали њихово порекло и присвајали њихово интелектуално наслеђе.

Речит пример је сликар Казимир Малевич, рођен у Кијиву, формиран у украјинском културном окружењу и увек свестан свог украјинског идентитета. Створио је бројна дела са украјинском тематиком, укључујући и она повезана са Холодомором 1932–1933, који је признат као геноцид над украјинским народом. Упркос томе, и данас се често представља као „руски авангардиста“.

Микола Гогољ рођен је на Полтавштини. Његово стваралаштво засновано је на украјинској култури и традицијама, иако је био приморан да пише на руском – иначе његова дела не би била објављена.

Illja Рјепин и Архип Кујинџи такође су постали „руски сликари“, упркос украјинском пореклу и украјинској тематици својих дела. Серж Лифар – рођени Кијивљанин и реформатор светског балета – често се представља као „руски играч“, а његова достигнућа чине основу мита о „великом руском балету“.

Руски наративи покушавали су да и Ендија Ворхола, сина русинских досељеника из Карпата, прикажу као „свог“.

Исто се дешавало научницима и инжењерима. Игор Сикорскиј, рођен у Кијиву, пионир светске хеликоптерске авијације, деценијама је сматран „руским конструктором“. Сергиј Корољов, Украјинац из Житомира, кључна личност совјетског свемирског програма и жртва стаљинистичких репресија, такође је лишен свог украјинског идентитета. Исто се догодило и са Володимиром Вернадским (академиком), Иваном Пуљујем (физичарем, истраживачем рендгенског зрачења и преводиоцем Светог писма на украјински) и многим другима.

Многи савремени истраживачи истичу да су управо Украјинци чинили културну, техничку и научну основу већине совјетских достигнућа.

Присвојена мелодија

Чак је и песма „Вставай, страна огромная“ – „Устај, земљо огромна“, коју је СССР користио током немачко-совјетског рата (1941–1945) за подизање морала и коју путинисти широм света – и у Словенији и у Србији – и данас радо славе као оду „руском свету“, украдена од Украјинаца, уз измене текста. Њен прототип је песма „Повстань, народе мій“ – „Устани, народе мој“, настала 1919. године у редовима устаника Украјинске Народне Републике. Данас, у време деколонизације и „дебратизације“, морамо хитно да захтевамо званично признање ове чињенице.

Чак и данас, када се ауторство песама може лако проверити, Руси наше песме једноставно преводе на руски и представљају их као своје.

Руска разорна инвазија на Украјину

Рат пуног обима Русије против Украјине доказује да се дугогодишња политика државе агресора није променила. Као и раније, Русија покушава да уништи Украјинце као народ, избрише наш идентитет и истреби нашу древну, богату културу.

Руски снајпериста је 2016. године у Донбасу убио светски признатог оперског певача Васиља Слипака. У Кијиву је 2022. године живот изгубио Артем Дацишин, балетски играч и солиста Националне опере Украјине са међународним угледом. Бранећи домовину, на фронту је погинуо и изузетни кореограф Олександр Шаповал.

Године 2023. списатељица Викторија Амелина, која је документовала руске ратне злочине, преминула је од рана задобијених у руском ракетном нападу на Краматорск.

Ове године се на фронт добровољно пријавио и један од најбољих савремених украјинских писаца – Андриј Љубка, који је студирао у Београду и више пута посетио Словенију и Србију. Из дна срца му цела Украјина жели да остане жив и неповређен.

Од 2022. године до данас Русија је убила више од 250 културних личности и уметника и 119 новинара и медијских радника.

Понашање Русије према Украјини понавља се из века у век: вечити агресор покушава да уништи украјинску културу и идентитет, а све што не може да уништи – присваја. Управо зато је овај рат за Украјину егзистенцијални – не ради се само о територији, већ о самом праву на постојање као народа са сопственом културом, језиком и сећањем.

Све ово је одговор на питање: „Шта Украјина може да понуди свету?“
Можемо да понудимо много – разнолико и драгоцено. Подржите наш отпор и помозите нам да преживимо и живимо. Без страха да ће поново доћи да нас униште.