Tekst je pripremljen na osnovu predavanja koja je održala Kateryna Shymkevych, doktorka istorijskih nauka i docentkinja na Katedri za pravo i javnu upravu Zaporoškog instituta za ekonomiju i informacione tehnologije (ZIEIT).
Rusifikacija nikada nije bila prirodan proces u kojem ljudi sami biraju „praktičniji“ jezik. Reč je o državnoj politici koju je Moskva dosledno sprovodila od XVII veka do danas. Njen cilj nije bio samo da natera Ukrajince da govore ruski, već da izbriše samu pomisao da postoji zaseban ukrajinski narod sa sopstvenim jezikom, istorijom, crkvom i državnošću.
Institut za istoriju Ukrajine Nacionalne akademije nauka Ukrajine definiše rusifikaciju kao državnu politiku čiji su krajnji ciljevi bili politička lojalnost i jezička i kulturna asimilacija neruskih naroda Carstva, a kasnije i SSSR-a. Imala je nekoliko pravaca: jezik, kulturu, crkvu, knjige i književnost, istoriju i samoidentifikaciju, teritoriju i, na kraju, fizičko uništenje ljudi.
Od Petra I do Emskog ukaza
Nakon što je kozački Hetmanat došao pod vlast Moskve, Carstvo je postepeno ograničavalo sve po čemu su se Ukrajinci razlikovali. Godine 1720. ukaz Petra I zabranio je štampanje novih knjiga u Ukrajini, osim crkvenih, a i one su morale biti usklađene sa ruskim izdanjima. U drugoj polovini XVIII veka Katarina II ukinula je Hetmanat i Zaporošku Seč, a ukrajinski jezik je postepeno nestajao iz obrazovanja.
U XIX veku zabrane su postale otvorene. Valujevljev cirkular iz 1863. zaustavio je objavljivanje obrazovne i verske literature na ukrajinskom, a njegov autor, ministar unutrašnjih poslova Pjotr Valujev, sažeo je stav Carstva rečenicom da zasebnog „maloruskog“ jezika „nije bilo, nema ga i ne može ga biti“. Emski ukaz iz 1876. otišao je još dalje: zabranio je štampanje na ukrajinskom, uvoz ukrajinskih knjiga iz inostranstva, izvođenje ukrajinskih pozorišnih predstava, pevanje ukrajinskih pesama na koncertima i nastavu na ukrajinskom u osnovnim školama. Te zabrane su formalno važile sve do 1905. godine.
Ukrajinizacija kao zamka
Ukrajinska revolucija 1917–1921, Ukrajinska Narodna Republika, Hetmanat Pavla Skoropadskog i Ukrajinska akademija nauka pokazali su Moskvi da ukrajinski identitet nije uspela da uništi. Zato su boljševici izabrali drugačiju taktiku – „ukrajinizaciju“ dvadesetih godina XX veka. Ona je dala podsticaj ukrajinskom obrazovanju, književnosti i pozorištu, ali je imala i drugi cilj: da jezik stavi pod kontrolu i odgaji lojalne partijske kadrove.
Posle Holodomora 1932–1933, koji je prema podacima Instituta za demografiju i društvena istraživanja Nacionalne akademije nauka Ukrajine odneo oko 3,9 miliona života, ukrajinizacija je ukinuta. Harkivski pravopis iz 1928, usvojen na Sveukrajinskoj pravopisnoj konferenciji, revidiran je 1933. kako bi se ukrajinski približio ruskom.
Pravopis iz 1933. pripremila je nova komisija na čelu sa Andrijem Hviljom, bez ikakve javne rasprave. U predgovoru je otvoreno stajalo da su prethodna pravila navodno veštački odvajala ukrajinski od ruskog. Promene su zahvatile sve nivoe jezika:
Iz azbuke je uklonjeno slovo „ґ“ (g); vraćeno je tek 1990.
Nastavci su približeni ruskim: umesto „радости“, „смерти“, „вічности“ (genitiv: radosti, smrti, večnosti) uvedeno je „радості“, „смерті“, „вічності“.
Od uporednih oblika poput „бабів“ i „баб“ ili „хатів“ i „хат“ zadržan je samo onaj koji se poklapao sa ruskim.
Ukinuti su ostaci dvojine, koje je pravopis iz 1928. propisao kao normu: „дві руці“, „три вербі“, „чотири хаті“ (dve ruke, tri vrbe, četiri kuće) postali su „дві руки“, „три верби“, „чотири хати“.
Strane reči prepisane su po ruskom uzoru: „катедра“ je postala „кафедра“ (katedra), „міт“ – „міф“ (mit), „авдиторія“ – „аудиторія“ (auditorijum), „павза“ – „пауза“ (pauza).
Istovremeno su iz rečnika čišćene izvorne reči i zamenjivane rečima bližim ruskim. Tako je „городину“ potisnula reč „овочі“ (povrće), „садовину“ – „фрукти“ (voće), „родзинки“ – „ізюм“ (suvo grožđe), „обрус“ – „скатертина“ (stolnjak), a „часопис“ – „журнал“ (časopis).
Naučni terminološki rečnici iz dvadesetih godina zaplenjeni su i uništeni, a njihovi autori proganjani kao „buržoaski nacionalisti“ i „štetočine“.
Inicijator pravopisa iz 1928. Mikola Skripnik iste 1933. godine izvršio je samoubistvo. Deo tih gubitaka ukrajinski jezik nadoknađuje tek sada: pravopis iz 2019. ponovo je dozvolio, na primer, „радости“ i „міт“ kao ravnopravne varijante.
Generacija pisaca, naučnika i umetnika koja je stasala tih godina bila je uništena – nazvana je „Pogubljenom renesansom“. Godine 1938. odluka „O obaveznom učenju ruskog jezika u školama nacionalnih republika i oblasti“ uvela je ruski kao obavezan predmet u svim školama.
„Bratstvo naroda“ na sovjetski način
Posle Drugog svetskog rata rusifikacija je postala tiša, ali sistematičnija. Školska reforma 1958–1959. dozvolila je roditeljima da „slobodno“ biraju jezik nastave za svoju decu. U praksi je to značilo da je ukrajinski postajao neobavezan, a ruski jezik karijere, grada i prestiža. Sedamdesetih i osamdesetih godina, naročito posle odluke iz 1983. o „poboljšanju“ učenja ruskog, nastavnici ruskog dobijali su dodatak na platu, odeljenja su se za nastavu ruskog delila u grupe, a ukrajinski se sve češće predstavljao kao „seljački“ jezik.
Oni koji su se opirali bili su proganjani: sudski proces „Savezu za oslobođenje Ukrajine“ 1930, Veliki teror, hapšenja šezdesetnika i disidenata od 1960-ih do 1980-ih, smrt Vasilja Stusa u logoru 1985. Istovremeno je Moskva menjala etnički sastav stanovništva: deportacija krimskih Tatara 1944, operacije „Visla“ i „Zapad“ 1947, prisilna preseljenja iz pograničnih područja i gladi 1921–1923. i 1946–1947.
Prisvojena istorija
Najdublja rusifikacija ticala se pamćenja. Još su moskovski knezovi – od Ivana Kalite do Ivana III („sakupljača zemalja Rusi“) – proglasili Moskvu jedinim naslednikom Kijevske Rusi. Petar I prisvojio je samo ime „Rus“ preimenovavši Moskovsko carstvo u Rusko carstvo. Imperijalni koncept „trojedinog naroda“, a kasnije sovjetski koncept „bratskih naroda“ sa Ukrajincima u ulozi „mlađeg brata“, imali su jedan cilj: da ukrajinsku istoriju vežu za rusku i Ukrajincima ospore pravo na sopstveni izbor.
Zašto baš jezik i istorija? Zato što upravo oni čuvaju nacionalni identitet i svest da nismo Rusi. Narod koji veruje da je njegov jezik samo „dijalekt“, a njegova država „nesporazum“, lakše je asimilovati i lakše ubediti da je njegova zemlja „oduvek ruska“.
Rusifikacija danas
Ta politika nije ostala u prošlosti. Od 2014. Rusija na okupiranim teritorijama Ukrajine sprovodi potpunu rusifikaciju: zatvara ukrajinske škole, uklanja ukrajinske knjige, decu uči po ruskim programima i primorava ljude da uzimaju ruske pasoše. Propaganda ponavlja iste teze kao pre sto godina, samo u novom ruhu: „Ukrajinu je stvorio Lenjin“, „ukrajinski jezik ne postoji“, „Galiciju je pripojio Staljin“, „Krim je Hruščovljev poklon“. I cilj je isti – dokazati da ništa izvorno ukrajinsko – ni država, ni istorija, ni teritorija, ni crkva – nikada nije postojalo.
Posledice tri veka rusifikacije Ukrajina oseća i danas: milioni mrtvih u XX veku, potisnut jezik, nametnut kompleks manje vrednosti i vera u „starijeg brata“. Ali od 2014, a naročito od 2022, Ukrajinci svesno raskidaju tu zavisnost – vraćaju se ukrajinskom jeziku, uče sopstvenu istoriju i više ne dozvoljavaju Moskvi da odlučuje ko treba da budu. Proces „odbraćivanja“ je nepovratan.