Култура
Поводом Дана украјинске писмености: чињенице и митови о украјинском језику
Украјина 27. октобра обележава Дан украјинске писмености и језика. Празник је установљен 1997, а 2023, након што је Православна црква Украјине прешла на новојулијански календар, померен је са 9. новембра на 27. октобар. Датум је повезан са поштовањем преподобног Нестора Летописца, аутора Повести минулих лета, једног од најстаријих писаних споменика Руси.
Украјински језик је вековима био мета руске империјалне политике, а данас је поново мета пропаганде. Зато вреди подсетити на неколико чињеница и размотрити најраширеније митове.
ЧИЊЕНИЦЕ КОЈЕ ВРЕДИ ЗНАТИ
Украјински говори 35 до 40 милиона људи у Украјини и дијаспори. Припада источнословенској грани, али има сопствену историју, фонетику и граматику. На пример, у украјинском је сачуван вокатив („Олено!“, „друже!“), којег у савременом руском више нема.
Лингвиста Јуриј Шевељов у делу „Историјска фонологија украјинског језика“ показао је да се део особина по којима се украјински разликује од других источнословенских језика види већ у споменицима из 11. до 13. века.
Од 1556. до 1561. у Волињу је настало Пересопничко јеванђеље, један од првих превода Светог писма на тадашњи украјински књижевни језик. Управо на њему председници Украјине полажу заклетву.
Године 1798. објављена је „Енеида“ Ивана Котљаревског, прво штампано дело на савременом украјинском књижевном језику. Године 1840. изашао је „Кобзар“ Тараса Шевченка. Избор из њега на словеначком објавио је свештеник Јосип Абрам још 1907.
Данас је украјински једини државни језик Украјине, што је утврђено чланом 10 Устава. Број оних који говоре украјински расте. Према истраживању Кијивског међународног института за социологију (2025), 63 % Украјинаца код куће говори украјински, 13 % руски, а још 19 % оба језика. У поређењу са 2020. удео оних који код куће говоре украјински порастао је за 11 процентних поена.
Од 1556. до 1561. у Волињу је настало Пересопничко јеванђеље, један од првих превода Светог писма на тадашњи украјински књижевни језик. Управо на њему председници Украјине полажу заклетву.
ЈЕЗИК КОЈИ СУ ПОКУШАЛИ ДА УНИШТЕ
Историја забрана украјинског језика траје неколико векова. Године 1627. у Москви је по царевој наредби спаљено „Учитељско јеванђеље“ Кирила Транквилиона-Ставровецког. Указ из 1720. забранио је штампање било каквих књига на украјинском осим црквених, а и оне су морале да се „исправљају“ према московским узорима.
Најпознатији је Валујевљев циркулар из 1863, у коме је министар унутрашњих послова Руског царства Пјотр Валујев написао да посебног „малоруског језика“ „није било, нема га и не може га бити“. Тринаест година касније Емски указ из 1876. забранио је увоз украјинских књига из иностранства, штампање превода и већине других издања на украјинском, извођење украјинских представа и певање песама на сцени.
Совјетска власт је деловала другачије, али са истим циљем. Након кратког периода украјинизације двадесетих година уследиле су репресије и погубљена ренесанса. Године 1933. укинут је „харкивски“ правопис како би се украјински што више приближио руском: из азбуке је уклоњено „буржоаско-националистичко“ слово „Ґ“, стране речи почеле су да се пишу по руском узору, а део изворних граматичких облика је одбачен. Године 1937. партијско руководство захтевало је да се „пољске и друге стране речи“ замене руским. Уследила је русификација школа и високог образовања. Данас Русија на окупираним територијама поново потискује украјински из школа, државних установа и јавног простора.
Парадокс је очигледан: држава која је тврдила да украјински језик не постоји вековима је издавала указе којима је тај „непостојећи“ језик забрањивала.
МИТ 1: „УКРАЈИНСКИ ЈЕ ДИЈАЛЕКТ РУСКОГ“
То је политичка, а не лингвистичка тврдња. Украјински и руски су сродни, али засебни језици, као шпански и португалски или чешки и словачки. Оба потичу из заједничке старе основе, али су се развијали паралелно, а не један из другог. Шта више, украјински је често сачувао старе заједничке речи које је руски изгубио. Руски има „прапорщик“ (заставник), али нема „прапор“ (застава), има „прачечная“ (перионица), али одавно нема глагол „прать“ (прати), док су у украјинском „прапор“ и „прати“ свакодневне речи. А граматику Мелетија Смотрицког, насталу на украјинским земљама, Ломоносов је називао једним од „врата своје учености“. Индикативно је и међусобно разумевање. Украјинци разумеју руски јер су вековима живели под притиском русификације и руских медија. Рус који никада није учио украјински, напротив, из њега разуме само поједине речи заједничке већини словенских језика. Украјинац и Белорус, сваки говорећи својим језиком, обично се одлично разумеју. Украјинцима и други словенски језици иду приметно лакше. Украјинско „г“ звучи исто као чешко или словачко „h“, вокатив постоји у пољском, чешком, српском и хрватском, а многе речи се поклапају са пољским и словачким.
Граматику Мелетија Смотрицког, насталу на украјинским земљама, Ломоносов је називао једним од „врата своје учености“.
За читаоце у региону најближа аналогија су српски и словеначки. Србин без учења разуме словеначки само делимично, и обрнуто. Исто тако Рус мора да научи украјински да би га разумео, баш као што Срби уче словеначки. И ником у региону не пада на памет да тврди да су српски и словеначки један језик.
МИТ 2: „УКРАЈИНСКИ ЈЕЗИК ЈЕ ИЗМИСЛИО АУСТРИЈСКИ ГЕНЕРАЛШТАБ“
Тај мит руске империјалне публицистике не пролази проверу хронологије. „Енеида“ Котљаревског изашла је 1798, Шевченков „Кобзар“ 1840. у Санкт Петербургу, а Валујевљев циркулар из 1863. забрањивао је језик који се, по логици мита, појавио тек неколико деценија касније.
МИТ 3: „УКРАЈИНСКИ ЈЕ РУСКИ ПОКВАРЕН ПОЉСКИМ“
Позајмљенице из пољског у украјинском заиста постоје. Али енглески је из француског позајмио хиљаде речи, а нико га не сматра „поквареним француским“. Уз то, главне одлике украјинског формирале су се давно пре дуготрајних додира са пољским.
МИТ 4: „УКРАЈИНА ЈЕ ЗАБРАНИЛА РУСКИ ЈЕЗИК И ПРОГАЊА РУСКЕ ГОВОРНИКЕ“
Закон из 2019. о обезбеђивању функционисања украјинског језика као државног уређује јавну сферу: државне установе, образовање, услуге потрошачима и медије. Приватна комуникација и верски обреди нису предмет закона: као и пре 2014. и 2022, људи слободно говоре руски код куће, на улици и са пријатељима. Ограничења из 2022. у области књига усмерена су пре свега против производа из Русије и Белорусије и књига држављана државе агресора, дакле против руског државног садржаја, а не против језика као таквог. Украјински аутори и даље могу да објављују своја дела на руском. Масовни прелазак Украјинаца на украјински након 2022. свестан је избор милиона људи, а не последица забрана. Праве језичке забране данас важе на територијама које је окупирала Русија, и односе се на украјински.
МИТ КОЈИ ШИРИМО САМИ
Постоје и „патриотски“ митови. Најпознатији тврди да је 1934. у Паризу украјински проглашен другим најмелодичнијим језиком на свету. О таквом такмичењу нема никаквих докумената. Украјинском језику нису потребне измишљене медаље: његову мелодичност објашњавају стварне одлике, међу осталим смењивање у/в и и/ј, које помаже да се избегне нагомилавање гласова.
Империје су вековима доказивале да украјинског језика „није било, нема га и не може га бити“. Данас њиме говоре милиони људи, на њему се пишу књиге, научни радови и закони, на њему се пева и расправља. Најбољи одговор на све забране и лажи јесте једноставно га користити.