ДРАГИ ПАЦИФИСТИ, ОКУПАЦИЈА НИЈЕ МИР
„Гори од рата с Русијом може бити само мир с Русијом.“ Ту реченицу сам једном написала на друштвеним мрежама и од тада у коментарима редовно читам да сам „заговорница рата“, да „распирујем сукоб“ и да „не желим мир“. Али не стидим се те објаве. Иза ње не стоји ратоборност, већ искуство – лично, породично и национално. Никада нисам позивала на рат. Упозоравам да „мир“ под московским условима никада није значио крај насиља. Агресору је само давао предах пре следећег ударца. Овај чланак је мој одговор свима који су пожурили да ме прогласе љубитељком рата.
У информационом простору поново се диже талас познатих теза: Украјина не жели мир, Зеленски не жели мир, требало је пристати на „истанбулски мир“, а Запад би једноставно требало да престане да испоручује оружје и све ће се завршити. Ти наративи не долазе само из Москве. Понављају их у Берлину, Љубљани, Београду и Загребу, а занимљиво је да их често понављају људи који се искрено сматрају заговорницима мира. Управо њима се обраћам.
КО ЗАПРАВО НЕ ЖЕЛИ МИР
У септембру 2026. Путин је јавно оптужио Кијив да „чини све“ да мира не буде. У мају је портпарол Кремља Дмитриј Песков изјавио да ће прекид ватре наступити оног тренутка када Украјина повуче војску из Донбаса. Почетком јуна додао је да би се рат „могао завршити у року од једног дана“ ако украјинске снаге напусте територије на које Русија полаже право. Другим речима, „мир“ како га разуме у Москви јесте када нападнута земља агресору сама преда своју територију и људе који на њој живе.
Погледајмо чињенице. Украјина је 11. марта 2025. у Џеди пристала на потпуни 30-дневни прекид ватре који су предложиле САД – на копну, у ваздуху и на мору – под условом да и Русија учини исто. Москва је одговорила са „да, али“ и поставила услове који су примирје учинили бесмисленим. Током тих 30 дана Украјина би морала да заустави мобилизацију и да не прима оружје, а сама пауза требало је да води отклањању „коренских узрока сукоба“, односно испуњењу руских захтева о будућности Украјине. Слична ограничења за себе Кремљ није предвидео: Украјина би месец дана остала без попуне и снабдевања, а руска војска не.
У мају 2025. лидери Француске, Немачке, Велике Британије и Пољске дошли су у Кијив и предложили безусловно примирје од 12. маја. Путин га је игнорисао и уместо тога понудио преговоре у Истанбулу без прекида ватре.
У међувремену напади на цивиле не јењавају. У мају 2026. руски напад уништио је складиште Светског програма за храну UN у Дњипру. У њему је била ускладиштена помоћ у храни за око 130 хиљада људи у подручјима уз линију фронта. Извршна директорка WFP Синди Мекејн назвала је тај напад „апсолутно неприхватљивим“. У септембру су руски дронови и ракете за само две недеље погодили четири велика фармацеутска складишта – код Кијива, у Кијиву и у Одеси. Ове јесени Русија поново систематски гађа енергетику, а у Кијив су се вратила ванредна искључења струје. Држава агресор – Русија – чини све да изазове хуманитарну катастрофу у Украјини.
То потврђују и подаци UN. Према подацима Канцеларије високог комесара UN за људска права, у првих осам месеци 2026. у Украјини је убијено или рањено 15.280 цивила. То је у просеку више од 400 људи недељно и 55 % више него у истом периоду 2025. Високи комесар Фолкер Тирк назвао је рат у Украјини „катастрофом у области људских права која расте и продубљује се из недеље у недељу“. Дакле, док Кремљ речима говори о миру, број убијених и рањених цивила не опада, већ расте. Тако се не понаша онај ко жели мир.
Зато желим нешто да вас питам: зашто земља која брани своје домове и своју децу мора стално да доказује да жели мир више од земље која ју је напала? Зашто је данас у моди да се за нежељење мира оптужује онај ко се брани, а не онај ко скоро сваке ноћи на мирне градове испаљује стотине дронова и ракета?
Вероватно зато што је од жртве лакше захтевати. Агресор ионако неће послушати, а жртву је могуће посрамити, ускратити јој помоћ и натерати је да попусти. Али мир постигнут на такав начин није мир, већ капитулација и аплауз агресору за напад.
Ниједан Украјинац није желео овај рат. Нико од Украјинаца није сањао да ће изгубити своје ближње, дом и ствари драге срцу. Нико није хтео да напусти каријеру и удобан живот и да годинама живи као избеглица, радећи слабо плаћене послове. Нико се није пријавио да сто пута објашњава да није отишао због сиромаштва нити у потрази за бољим животом, већ зато што Русија убија децу у сну и баца бомбе на домове, болнице, школе и вртиће. Ми желимо мир више од било кога. Управо зато знамо да мир и капитулација нису исто. Јер после капитулације не долази мир, већ окупација.
ИСТАНБУЛ: МИР КОЈЕГ НИЈЕ БИЛО
Посебно о „истанбулском миру“, који је наводно био удаљен само један потпис. То није тачно: у пролеће 2022. стране су размењивале нацрте, али ниједан нису потписале. У последњем објављеном нацрту од 15. априла 2022. кључне тачке остале су неусаглашене.
Москва је хтела да украјинска војска броји само 85 хиљада војника (Кијив је предлагао 250 хиљада); Украјини би биле забрањене ракете домета већег од 40 километара; Русија би постала један од „гараната“ безбедности Украјине с правом да у случају новог напада блокира помоћ тој земљи; Украјина би морала да пристане на укидање санкција Русији, повуче тужбе пред међународним судовима и руском језику да службени статус. Рок за повлачење руске војске уопште није одређен. Другим речима, земља која је напала постала би гарант безбедности своје жртве, а самој жртви била би одузета могућност да се брани.
То није мировни уговор. То је план капитулације с одложеном пресудом. Како се могло пристати на мир којег у суштини није било?
ШТА ЗАПРАВО ЗНАЧИ ОКУПАЦИЈА
Део европских пацифиста искрено верује да је окупација само замена једне заставе другом. У децембру 2025. у Немачкој је десетине хиљада средњошколаца у више од 80 градова протестовало против закона о модернизацији војне службе. Један од слогана које су преносили медији гласио је: „Ниси кукавица ако не желиш да умреш за Немачку.“ Разумем те тинејџере. Нико не жели да умре. Али они не знају оно што знамо ми: под окупацијом се не умире мање, већ често и више, само без права да заштитиш себе и своје ближње.
Оно што немачким средњошколцима звучи као апстракција, мушкарцима на окупираном Донбасу одавно је свакодневица. Општу мобилизацију у такозваним „ДНР“ и „ЛНР“ прогласили су 19. фебруара 2022, пет дана пре инвазије пуног обима. Мушкарцима од 18 до 55 година забрањен је излазак, патроле су их хватале на улицама, у превозу и на пијацама, а предузећа су морала да предају спискове запослених. Понегде је одвођено и до 80 % особља, па су рудници и јавни превоз стајали. Према процени Источне групе за људска права, до средине јуна 2022. мобилисано је око 140 хиљада људи. А до лета 2024, према подацима исте групе и Института за стратешка истраживања и безбедност, само са окупираног дела Донецке области одведено је више од 300 хиљада мушкараца – скоро три четвртине радно способних. То значи окупација: нико те не пита да ли желиш да умреш. Једноставно те шаљу да умреш за оне који су ти разорили дом.
Цео свет је видео Бучу, где је за 33 дана руске контроле на подручју општине погинуло 554 људи, од тога 396 насилном смрћу. Цео свет је видео Мариупољ, где је према опрезним проценама градских власти погинуло најмање 22 хиљаде цивила. Независна међународна истражна комисија UN за Украјину утврдила је још 2024. да су руски војници чинили силовања која су истовремено ратни злочин и мучење. Према подацима UN, број забележених случајева сексуалног насиља повезаног са сукобом порастао је 2024. за више од четвртине. Новинарка Сара Цинцурова, која те злочине документује око две године и разговарала је с више од шездесет преживелих, на страницама Тимотија Снајдера пише да Русија од 2014. користи сексуално насиље као оружје против жена и мушкараца, старијих и деце.
Окупација су филтрациони логори, депортација деце, принудна мобилизација у војску окупатора, забрана језика и мучење због жуто-плаве траке. Окупација није крај рата, већ рат који се води само против немоћних.
„МИР“ КОЈИ ВЕЋ ПОЗНАЈЕМО
Када пишем да мир с Русијом може бити гори од рата, мислим на сасвим конкретно историјско искуство. Украјинци су већ живели с Москвом „у миру“ и управо је тај „мир“ однео милионе живота.
Холодомор 1932–1933. није се догодио у рату. Према подацима Института за демографију и социјална истраживања Националне академије наука Украјине, само непосредни губици износе око 3,9 милиона људи. У мирнодопско време сељацима су одузимали жито, села су стављали на „црне листе“, а људима су забрањивали да оду у потрагу за храном. Такође у мирнодопско време, у јесен 1937, у шуми Сандармох стрељано је 1111 затвореника соловецког етапа, међу њима око 290 Украјинаца – писаца, научника и уметника. Тако је уништена генерација коју данас зовемо „Погубљена ренесанса“. У мају 1944, када су борбе за Крим већ биле завршене, а фронт се померио на запад, по наређењу Москве за неколико дана депортован је цео кримскотатарски народ. У мирнодопско време песник Васиљ Стус умро је 1985. у совјетском логору – због речи, а не због оружја.
Дакле, „мир“ с Москвом за Украјинце никада није значио безбедност. Значио је да се насиље једноставно више не зове ратом. Скривали су га иза речи попут „колективизације“, „борбе против национализма“ или „добровољног пресељења“, а жртве нису имале ни право на одбрану ни право на истину.
Управо зато је рат, колико год страшно то звучало, у извесном смислу поштенији од таквог „мира“. У рату непријатељ има лице. Знамо од кога се бранимо, на шта да се припремимо и како да делујемо. Имамо војску, савезнике и право да злочин назовемо злочином. У „миру“ с Русијом годинама смо морали да се миримо са судбином и беспомоћно чекамо док нас уништавају тихо и без сведока.
БИТИ ЗА МИР ДОК РАТА ЈОШ НЕМА
Протестовати против рата има смисла када рат планира твоја рођена држава. У демократској земљи глас већине заиста може да заустави владу која се спрема да некога нападне. Али када нападну тебе, протест „за мир“ не мења ништа. Не постоји дугме за „одјаву од рата“. Рат се неће отказати зато што ће студент подићи руке и рећи „ја сам против рата“. Он има навику да дође непозван. Нико од оних којима је дошао није га желео.
Исто важи и за антинатовске протесте који се редовно одржавају у европским градовима и за огорчење сваки пут када владе предложе повећање одбрамбених буџета. Неки иду и даље па захтевају да њихова земља потпуно изађе из Алијансе. Вреди подсетити: NATO је одбрамбени савез. Његов кључни члан 5 предвиђа заједнички одговор на напад на било коју чланицу, а у целој историји Алијансе примењен је само једном, након терористичких напада на САД 11. септембра 2001. NATO у Европи никога не напада. Претња Европи долази с друге стране, а рат против ње већ траје, засад хибридни. Руски дронови улећу у ваздушни простор Пољске. У складиштима и на железници дешавају се диверзије и паљевине. На дну Балтичког мора оштећују се каблови. Европу нападају сајбер-нападима и мешају се у изборе: у Румунији су 2024. поништени резултати првог круга председничких избора након што су објављени обавештајни подаци о опсежној кампањи утицаја. Људи који у таквом тренутку захтевају разоружање не греше само. Они су опасни јер одбијају да виде претњу коју Европи доносе Русија и њени савезници и предлажу да јој се супротставимо празних руку.
Зато се за мир треба борити док рата још нема. Тада заиста треба учинити све да до њега не дође: улагати у одбрану, одвраћање и савезе. Још је римски писац Вегеције у расправи о војној вештини формулисао начело које је постало пословица: ако желиш мир, спремај се за рат. А када рат већ почне, неутралан став не постоји, јер постоје агресор и жртва. Тада треба изабрати страну.
КОЈУ ЦЕНУ ИМА МИР С РУСИЈОМ
Заговорници слогана „хајде да једноставно престанемо да пуцамо“ морају да схвате: Путин неће стати. Данас каже: „Предајте Донбас и рат ће се завршити.“ Али још у јуну 2024. захтевао је да Украјина повуче војску не само из Донецке и Луханске већ у целости и из Запоришке и Херсонске области, укључујући градове Запорижја и Херсон, које Русија не контролише. После Донбаса, дакле, на ред би дошле те области. Затим би се Москва можда претварала да је пристала на мир, а за неколико година дошла би по остатак Украјине, принудно мобилисала Украјинце (као што је то учинила 2022. на окупираним територијама Донбаса) и послала их у рат против Европе.
Историја не лаже, она нас учи колико вреде мировни споразуми с Москвом. СССР је 1932. потписао уговоре о ненападању с Пољском и Финском. У септембру 1939. Црвена армија ушла је у Пољску, а у новембру исте године напала је Финску.
Јељцин и Масхадов потписали су 1997. споразум којим су се Русија и Чеченија „заувек“ одрекле употребе силе. То „заувек“ потрајало је две године. У јесен 1999, после упада Басајевљевих јединица у Дагестан и низа експлозија стамбених зграда у Москви, Бујнакску и Волгодонску, Москва је покренула други чеченски рат. Експлозије су званично приписане севернокавкаским милитантима, али независна државна истрага никада није спроведена, а низ чињеница указује на умешаност ФСБ-а. У Рјазању су станари и милиција у подруму стамбене зграде пронашли вреће с експлозивом, а када су приведени они који су их ту поставили, показало се да су то припадници ФСБ-а. Служба је тврдила да је реч о „вежби“ и да је у врећама био шећер (можете потражити израз „рязанский сахар“). Посланици Сергеј Јушенков и Јуриј Шчекочихин, чланови јавне комисије која је покушала да истражи експлозије, умрли су 2003: Јушенков је убијен испред своје куће, а Шчекочихин је умро са симптомима сличним тровању. Управо на том рату и обећању да ће терористе „убијати чак и у клозету“ Путин, тада премијер, за неколико месеци дошао је на власт.
У августу 2008, после петодневног рата Русије с Грузијом, Москва је пристала на план од шест тачака. Усвојен је 12. августа уз посредовање француског председника Николе Саркозија, а предвиђао је повлачење руских снага на положаје које су држале пре почетка борби. Али већ 26. августа Русија је признала „независност“ грузијских региона Абхазије и Јужне Осетије. Руске снаге су тамо и данас, а линија окупације местимично и даље пузи дубље у Грузију: њене ознаке и ограде премештају се на нове парцеле.
Украјинци имају и сопствено искуство. У августу 2014. Путин је лично позвао на отварање „хуманитарног коридора“ за украјинске војнике опкољене код Иловајска. Руска страна дала је гаранције безбедног изласка, а истовремено је дуж руте постављала ватрене положаје. Колоне које су излазиле тим коридором руски војници су изрешетали из непосредне близине. Према налазима Генералног тужилаштва Украјине, то се догодило по наређењу команде руског Генералштаба. Споразум Минск 2 потписан је 12. фебруара 2015, а према њему прекид ватре требало је да почне 15. фебруара. Већ 18. фебруара снаге које подржава Русија заузеле су Дебаљцеве. А 1994. Украјина се Будимпештанским меморандумом одрекла трећег највећег нуклеарног арсенала на свету. Заузврат су се Русија, САД и Велика Британија обавезале да ће поштовати њену независност, суверенитет и постојеће границе. Русија је 2014. анектирала Крим. Такви споразуми не вреде ни пребијене паре.
„НЕМА ОРУЖЈА – НЕМА РАТА“
Најподмуклија теза данашњих „миротвораца“ гласи: престаните да Украјини испоручујете оружје и рат ће се завршити. Другим речима, људи који се називају заговорницима мира заправо желе да земља која брани свој суверенитет и своје грађане нема чиме да се брани. То је исто као да помажете силоватељу говорећи жртви: „Опусти се, брже ће се завршити.“
Право на самоодбрану загарантовано је чланом 51 Повеље UN. Помоћ земљи која је нападнута не продужава рат. Рат продужава онај ко је напао и неће да оде. Без оружја рат би се заиста брзо завршио, али не миром, већ нестанком Украјине. И свет би поново сведочио ономе што је већ видео у Бучи, Изјуму и Мариупољу.
Да ли људи који никада нису морали да крију децу од бомби заиста најбоље знају како треба да поступи народ који се супротставља највећој агресији у Европи после Другог светског рата?
ДВЕ КАФЕ МЕСЕЧНО
Посебно се обраћам онима који данас седају с калкулатором и рачунају колико је Европу „коштао украјински рат“. Већ је само питање погрешно постављено: то није украјински рат, већ руски рат против Украјине, и рачун за њега треба испоставити Москви. Уз то, бројке нису ни издалека тако страшне како их приказују. Према подацима Kiel Institute for the World Economy, Немачка и Велика Британија су у прве три године за подршку Украјини издвајале мање од 0,2 % БДП-а годишње, а Француска, Италија и Шпанија око 0,1 %. Руководилац пројекта Ukraine Support Tracker Кристоф Требеш приметио је да та помоћ у буџетима већине земаља донатора више личи на споредни политички пројекат него на озбиљан финансијски напор. Речено свакодневним језиком: Европа је Украјини од 2022. до 2024, према процени истог института, издвајала у просеку око 44 милијарде евра годишње. Ако тај износ поделите на више од пола милијарде Европљана, добићете отприлике 7 евра по особи месечно. То су две кафе у кафићу. Поређења ради: земље EU су после 2022. на енергетске субвенције у просеку потрошиле пет пута више него на помоћ Украјини.
И то није милостиња. Све већи део војне помоћи чине поруджбине за одбрамбену индустрију, укључујући и европску, дакле радна места и порези у самој Европи. А пре свега, тај новац Европи купује оно што нема цену: време и безбедност. Док украјински браниоци задржавају руску војску у Донецкој и Запоришкој области, она не стоји пред Нарвом или у Суваљском коридору. Зато израчунајмо другачије: колико би Европу коштало чување границе с Русијом која би из овог рата изашла као победница? Одговор је једноставан – помоћ Украјини је најјефтиније осигурање које је Европа могла да себи приушти. Па нико не приговара ватрогасцима због цене воде док гори суседна кућа, а ветар дува према вашој.
Дакле не, овај рат не продужавају Европљани који помажу жртви агресије да се брани. Продужава га Русија – и само Русија.
ПРОМЕНИТЕ УГАО ГЛЕДАЊА
Престаните да украјински отпор доживљавате као препреку на путу ка миру. Почните да руску окупацију доживљавате као главну препреку на путу ка миру.
Русија може да заустави рат у било ком тренутку: да престане да гранатира мирне градове и повуче своју војску са украјинске територије. Тада рата неће бити. Ако се Украјина престане бранити, неће бити Украјине.
Не бранимо територије на мапи. Бранимо право на живот.