DRAGI PACIFISTI, OKUPACIJA NIJE MIR
„Gori od rata s Rusijom može biti samo mir s Rusijom.“ Tu rečenicu sam jednom napisala na društvenim mrežama i od tada u komentarima redovno čitam da sam „zagovornica rata“, da „raspirujem sukob“ i da „ne želim mir“. Ali ne stidim se te objave. Iza nje ne stoji ratobornost, već iskustvo – lično, porodično i nacionalno. Nikada nisam pozivala na rat. Upozoravam da „mir“ pod moskovskim uslovima nikada nije značio kraj nasilja. Agresoru je samo davao predah pre sledećeg udarca. Ovaj članak je moj odgovor svima koji su požurili da me proglase ljubiteljkom rata.
U informacionom prostoru ponovo se diže talas poznatih teza: Ukrajina ne želi mir, Zelenski ne želi mir, trebalo je pristati na „istanbulski mir“, a Zapad bi jednostavno trebalo da prestane da isporučuje oružje i sve će se završiti. Ti narativi ne dolaze samo iz Moskve. Ponavljaju ih u Berlinu, Ljubljani, Beogradu i Zagrebu, a zanimljivo je da ih često ponavljaju ljudi koji se iskreno smatraju zagovornicima mira. Upravo njima se obraćam.
KO ZAPRAVO NE ŽELI MIR
U septembru 2026. Putin je javno optužio Kijiv da „čini sve“ da mira ne bude. U maju je portparol Kremlja Dmitrij Peskov izjavio da će prekid vatre nastupiti onog trenutka kada Ukrajina povuče vojsku iz Donbasa. Početkom juna dodao je da bi se rat „mogao završiti u roku od jednog dana“ ako ukrajinske snage napuste teritorije na koje Rusija polaže pravo. Drugim rečima, „mir“ kako ga razume u Moskvi jeste kada napadnuta zemlja agresoru sama preda svoju teritoriju i ljude koji na njoj žive.
Pogledajmo činjenice. Ukrajina je 11. marta 2025. u Džedi pristala na potpuni 30-dnevni prekid vatre koji su predložile SAD – na kopnu, u vazduhu i na moru – pod uslovom da i Rusija učini isto. Moskva je odgovorila sa „da, ali“ i postavila uslove koji su primirje učinili besmislenim. Tokom tih 30 dana Ukrajina bi morala da zaustavi mobilizaciju i da ne prima oružje, a sama pauza trebalo je da vodi otklanjanju „korenskih uzroka sukoba“, odnosno ispunjenju ruskih zahteva o budućnosti Ukrajine. Slična ograničenja za sebe Kremlj nije predvideo: Ukrajina bi mesec dana ostala bez popune i snabdevanja, a ruska vojska ne.
U maju 2025. lideri Francuske, Nemačke, Velike Britanije i Poljske došli su u Kijiv i predložili bezuslovno primirje od 12. maja. Putin ga je ignorisao i umesto toga ponudio pregovore u Istanbulu bez prekida vatre.
U međuvremenu napadi na civile ne jenjavaju. U maju 2026. ruski napad uništio je skladište Svetskog programa za hranu UN u Dnjipru. U njemu je bila uskladištena pomoć u hrani za oko 130 hiljada ljudi u područjima uz liniju fronta. Izvršna direktorka WFP Sindi Mekejn nazvala je taj napad „apsolutno neprihvatljivim“. U septembru su ruski dronovi i rakete za samo dve nedelje pogodili četiri velika farmaceutska skladišta – kod Kijiva, u Kijivu i u Odesi. Ove jeseni Rusija ponovo sistematski gađa energetiku, a u Kijiv su se vratila vanredna isključenja struje. Država agresor – Rusija – čini sve da izazove humanitarnu katastrofu u Ukrajini.
To potvrđuju i podaci UN. Prema podacima Kancelarije visokog komesara UN za ljudska prava, u prvih osam meseci 2026. u Ukrajini je ubijeno ili ranjeno 15.280 civila. To je u proseku više od 400 ljudi nedeljno i 55 % više nego u istom periodu 2025. Visoki komesar Folker Tirk nazvao je rat u Ukrajini „katastrofom u oblasti ljudskih prava koja raste i produbljuje se iz nedelje u nedelju“. Dakle, dok Kremlj rečima govori o miru, broj ubijenih i ranjenih civila ne opada, već raste. Tako se ne ponaša onaj ko želi mir.
Zato želim nešto da vas pitam: zašto zemlja koja brani svoje domove i svoju decu mora stalno da dokazuje da želi mir više od zemlje koja ju je napala? Zašto je danas u modi da se za neželjenje mira optužuje onaj ko se brani, a ne onaj ko skoro svake noći na mirne gradove ispaljuje stotine dronova i raketa?
Verovatno zato što je od žrtve lakše zahtevati. Agresor ionako neće poslušati, a žrtvu je moguće posramiti, uskratiti joj pomoć i naterati je da popusti. Ali mir postignut na takav način nije mir, već kapitulacija i aplauz agresoru za napad.
Nijedan Ukrajinac nije želeo ovaj rat. Niko od Ukrajinaca nije sanjao da će izgubiti svoje bližnje, dom i stvari drage srcu. Niko nije hteo da napusti karijeru i udoban život i da godinama živi kao izbeglica, radeći slabo plaćene poslove. Niko se nije prijavio da sto puta objašnjava da nije otišao zbog siromaštva niti u potrazi za boljim životom, već zato što Rusija ubija decu u snu i baca bombe na domove, bolnice, škole i vrtiće. Mi želimo mir više od bilo koga. Upravo zato znamo da mir i kapitulacija nisu isto. Jer posle kapitulacije ne dolazi mir, već okupacija.
ISTANBUL: MIR KOJEG NIJE BILO
Posebno o „istanbulskom miru“, koji je navodno bio udaljen samo jedan potpis. To nije tačno: u proleće 2022. strane su razmenjivale nacrte, ali nijedan nisu potpisale. U poslednjem objavljenom nacrtu od 15. aprila 2022. ključne tačke ostale su neusaglašene.
Moskva je htela da ukrajinska vojska broji samo 85 hiljada vojnika (Kijiv je predlagao 250 hiljada); Ukrajini bi bile zabranjene rakete dometa većeg od 40 kilometara; Rusija bi postala jedan od „garanata“ bezbednosti Ukrajine s pravom da u slučaju novog napada blokira pomoć toj zemlji; Ukrajina bi morala da pristane na ukidanje sankcija Rusiji, povuče tužbe pred međunarodnim sudovima i ruskom jeziku da službeni status. Rok za povlačenje ruske vojske uopšte nije određen. Drugim rečima, zemlja koja je napala postala bi garant bezbednosti svoje žrtve, a samoj žrtvi bila bi oduzeta mogućnost da se brani.
To nije mirovni ugovor. To je plan kapitulacije s odloženom presudom. Kako se moglo pristati na mir kojeg u suštini nije bilo?
ŠTA ZAPRAVO ZNAČI OKUPACIJA
Deo evropskih pacifista iskreno veruje da je okupacija samo zamena jedne zastave drugom. U decembru 2025. u Nemačkoj je desetine hiljada srednjoškolaca u više od 80 gradova protestovalo protiv zakona o modernizaciji vojne službe. Jedan od slogana koje su prenosili mediji glasio je: „Nisi kukavica ako ne želiš da umreš za Nemačku.“ Razumem te tinejdžere. Niko ne želi da umre. Ali oni ne znaju ono što znamo mi: pod okupacijom se ne umire manje, već često i više, samo bez prava da zaštitiš sebe i svoje bližnje.
Ono što nemačkim srednjoškolcima zvuči kao apstrakcija, muškarcima na okupiranom Donbasu odavno je svakodnevica. Opštu mobilizaciju u takozvanim „DNR“ i „LNR“ proglasili su 19. februara 2022, pet dana pre invazije punog obima. Muškarcima od 18 do 55 godina zabranjen je izlazak, patrole su ih hvatale na ulicama, u prevozu i na pijacama, a preduzeća su morala da predaju spiskove zaposlenih. Ponegde je odvođeno i do 80 % osoblja, pa su rudnici i javni prevoz stajali. Prema proceni Istočne grupe za ljudska prava, do sredine juna 2022. mobilisano je oko 140 hiljada ljudi. A do leta 2024, prema podacima iste grupe i Instituta za strateška istraživanja i bezbednost, samo sa okupiranog dela Donecke oblasti odvedeno je više od 300 hiljada muškaraca – skoro tri četvrtine radno sposobnih. To znači okupacija: niko te ne pita da li želiš da umreš. Jednostavno te šalju da umreš za one koji su ti razorili dom.
Ceo svet je video Buču, gde je za 33 dana ruske kontrole na području opštine poginulo 554 ljudi, od toga 396 nasilnom smrću. Ceo svet je video Mariupolj, gde je prema opreznim procenama gradskih vlasti poginulo najmanje 22 hiljade civila. Nezavisna međunarodna istražna komisija UN za Ukrajinu utvrdila je još 2024. da su ruski vojnici činili silovanja koja su istovremeno ratni zločin i mučenje. Prema podacima UN, broj zabeleženih slučajeva seksualnog nasilja povezanog sa sukobom porastao je 2024. za više od četvrtine. Novinarka Sara Cincurova, koja te zločine dokumentuje oko dve godine i razgovarala je s više od šezdeset preživelih, na stranicama Timotija Snajdera piše da Rusija od 2014. koristi seksualno nasilje kao oružje protiv žena i muškaraca, starijih i dece.
Okupacija su filtracioni logori, deportacija dece, prinudna mobilizacija u vojsku okupatora, zabrana jezika i mučenje zbog žuto-plave trake. Okupacija nije kraj rata, već rat koji se vodi samo protiv nemoćnih.
„MIR“ KOJI VEĆ POZNAJEMO
Kada pišem da mir s Rusijom može biti gori od rata, mislim na sasvim konkretno istorijsko iskustvo. Ukrajinci su već živeli s Moskvom „u miru“ i upravo je taj „mir“ odneo milione života.
Holodomor 1932–1933. nije se dogodio u ratu. Prema podacima Instituta za demografiju i socijalna istraživanja Nacionalne akademije nauka Ukrajine, samo neposredni gubici iznose oko 3,9 miliona ljudi. U mirnodopsko vreme seljacima su oduzimali žito, sela su stavljali na „crne liste“, a ljudima su zabranjivali da odu u potragu za hranom. Takođe u mirnodopsko vreme, u jesen 1937, u šumi Sandarmoh streljano je 1111 zatvorenika soloveckog etapa, među njima oko 290 Ukrajinaca – pisaca, naučnika i umetnika. Tako je uništena generacija koju danas zovemo „Pogubljena renesansa“. U maju 1944, kada su borbe za Krim već bile završene, a front se pomerio na zapad, po naređenju Moskve za nekoliko dana deportovan je ceo krimskotatarski narod. U mirnodopsko vreme pesnik Vasilj Stus umro je 1985. u sovjetskom logoru – zbog reči, a ne zbog oružja.
Dakle, „mir“ s Moskvom za Ukrajince nikada nije značio bezbednost. Značio je da se nasilje jednostavno više ne zove ratom. Skrivali su ga iza reči poput „kolektivizacije“, „borbe protiv nacionalizma“ ili „dobrovoljnog preseljenja“, a žrtve nisu imale ni pravo na odbranu ni pravo na istinu.
Upravo zato je rat, koliko god strašno to zvučalo, u izvesnom smislu pošteniji od takvog „mira“. U ratu neprijatelj ima lice. Znamo od koga se branimo, na šta da se pripremimo i kako da delujemo. Imamo vojsku, saveznike i pravo da zločin nazovemo zločinom. U „miru“ s Rusijom godinama smo morali da se mirimo sa sudbinom i bespomoćno čekamo dok nas uništavaju tiho i bez svedoka.
BITI ZA MIR DOK RATA JOŠ NEMA
Protestovati protiv rata ima smisla kada rat planira tvoja rođena država. U demokratskoj zemlji glas većine zaista može da zaustavi vladu koja se sprema da nekoga napadne. Ali kada napadnu tebe, protest „za mir“ ne menja ništa. Ne postoji dugme za „odjavu od rata“. Rat se neće otkazati zato što će student podići ruke i reći „ja sam protiv rata“. On ima naviku da dođe nepozvan. Niko od onih kojima je došao nije ga želeo.
Isto važi i za antinatovske proteste koji se redovno održavaju u evropskim gradovima i za ogorčenje svaki put kada vlade predlože povećanje odbrambenih budžeta. Neki idu i dalje pa zahtevaju da njihova zemlja potpuno izađe iz Alijanse. Vredi podsetiti: NATO je odbrambeni savez. Njegov ključni član 5 predviđa zajednički odgovor na napad na bilo koju članicu, a u celoj istoriji Alijanse primenjen je samo jednom, nakon terorističkih napada na SAD 11. septembra 2001. NATO u Evropi nikoga ne napada. Pretnja Evropi dolazi s druge strane, a rat protiv nje već traje, zasad hibridni. Ruski dronovi uleću u vazdušni prostor Poljske. U skladištima i na železnici dešavaju se diverzije i paljevine. Na dnu Baltičkog mora oštećuju se kablovi. Evropu napadaju sajber-napadima i mešaju se u izbore: u Rumuniji su 2024. poništeni rezultati prvog kruga predsedničkih izbora nakon što su objavljeni obaveštajni podaci o opsežnoj kampanji uticaja. Ljudi koji u takvom trenutku zahtevaju razoružanje ne greše samo. Oni su opasni jer odbijaju da vide pretnju koju Evropi donose Rusija i njeni saveznici i predlažu da joj se suprotstavimo praznih ruku.
Zato se za mir treba boriti dok rata još nema. Tada zaista treba učiniti sve da do njega ne dođe: ulagati u odbranu, odvraćanje i saveze. Još je rimski pisac Vegecije u raspravi o vojnoj veštini formulisao načelo koje je postalo poslovica: ako želiš mir, spremaj se za rat. A kada rat već počne, neutralan stav ne postoji, jer postoje agresor i žrtva. Tada treba izabrati stranu.
KOJU CENU IMA MIR S RUSIJOM
Zagovornici slogana „hajde da jednostavno prestanemo da pucamo“ moraju da shvate: Putin neće stati. Danas kaže: „Predajte Donbas i rat će se završiti.“ Ali još u junu 2024. zahtevao je da Ukrajina povuče vojsku ne samo iz Donecke i Luhanske već u celosti i iz Zaporiške i Hersonske oblasti, uključujući gradove Zaporižja i Herson, koje Rusija ne kontroliše. Posle Donbasa, dakle, na red bi došle te oblasti. Zatim bi se Moskva možda pretvarala da je pristala na mir, a za nekoliko godina došla bi po ostatak Ukrajine, prinudno mobilisala Ukrajince (kao što je to učinila 2022. na okupiranim teritorijama Donbasa) i poslala ih u rat protiv Evrope.
Istorija ne laže, ona nas uči koliko vrede mirovni sporazumi s Moskvom. SSSR je 1932. potpisao ugovore o nenapadanju s Poljskom i Finskom. U septembru 1939. Crvena armija ušla je u Poljsku, a u novembru iste godine napala je Finsku.
Jeljcin i Mashadov potpisali su 1997. sporazum kojim su se Rusija i Čečenija „zauvek“ odrekle upotrebe sile. To „zauvek“ potrajalo je dve godine. U jesen 1999, posle upada Basajevljevih jedinica u Dagestan i niza eksplozija stambenih zgrada u Moskvi, Bujnaksku i Volgodonsku, Moskva je pokrenula drugi čečenski rat. Eksplozije su zvanično pripisane severnokavkaskim militantima, ali nezavisna državna istraga nikada nije sprovedena, a niz činjenica ukazuje na umešanost FSB-a. U Rjazanju su stanari i milicija u podrumu stambene zgrade pronašli vreće s eksplozivom, a kada su privedeni oni koji su ih tu postavili, pokazalo se da su to pripadnici FSB-a. Služba je tvrdila da je reč o „vežbi“ i da je u vrećama bio šećer (možete potražiti izraz „рязанский сахар“). Poslanici Sergej Jušenkov i Jurij Ščekočihin, članovi javne komisije koja je pokušala da istraži eksplozije, umrli su 2003: Jušenkov je ubijen ispred svoje kuće, a Ščekočihin je umro sa simptomima sličnim trovanju. Upravo na tom ratu i obećanju da će teroriste „ubijati čak i u klozetu“ Putin, tada premijer, za nekoliko meseci došao je na vlast.
U avgustu 2008, posle petodnevnog rata Rusije s Gruzijom, Moskva je pristala na plan od šest tačaka. Usvojen je 12. avgusta uz posredovanje francuskog predsednika Nikole Sarkozija, a predviđao je povlačenje ruskih snaga na položaje koje su držale pre početka borbi. Ali već 26. avgusta Rusija je priznala „nezavisnost“ gruzijskih regiona Abhazije i Južne Osetije. Ruske snage su tamo i danas, a linija okupacije mestimično i dalje puzi dublje u Gruziju: njene oznake i ograde premeštaju se na nove parcele.
Ukrajinci imaju i sopstveno iskustvo. U avgustu 2014. Putin je lično pozvao na otvaranje „humanitarnog koridora“ za ukrajinske vojnike opkoljene kod Ilovajska. Ruska strana dala je garancije bezbednog izlaska, a istovremeno je duž rute postavljala vatrene položaje. Kolone koje su izlazile tim koridorom ruski vojnici su izrešetali iz neposredne blizine. Prema nalazima Generalnog tužilaštva Ukrajine, to se dogodilo po naređenju komande ruskog Generalštaba. Sporazum Minsk 2 potpisan je 12. februara 2015, a prema njemu prekid vatre trebalo je da počne 15. februara. Već 18. februara snage koje podržava Rusija zauzele su Debaljceve. A 1994. Ukrajina se Budimpeštanskim memorandumom odrekla trećeg najvećeg nuklearnog arsenala na svetu. Zauzvrat su se Rusija, SAD i Velika Britanija obavezale da će poštovati njenu nezavisnost, suverenitet i postojeće granice. Rusija je 2014. anektirala Krim. Takvi sporazumi ne vrede ni prebijene pare.
„NEMA ORUŽJA – NEMA RATA“
Najpodmuklija teza današnjih „mirotvoraca“ glasi: prestanite da Ukrajini isporučujete oružje i rat će se završiti. Drugim rečima, ljudi koji se nazivaju zagovornicima mira zapravo žele da zemlja koja brani svoj suverenitet i svoje građane nema čime da se brani. To je isto kao da pomažete silovatelju govoreći žrtvi: „Opusti se, brže će se završiti.“
Pravo na samoodbranu zagarantovano je članom 51 Povelje UN. Pomoć zemlji koja je napadnuta ne produžava rat. Rat produžava onaj ko je napao i neće da ode. Bez oružja rat bi se zaista brzo završio, ali ne mirom, već nestankom Ukrajine. I svet bi ponovo svedočio onome što je već video u Buči, Izjumu i Mariupolju.
Da li ljudi koji nikada nisu morali da kriju decu od bombi zaista najbolje znaju kako treba da postupi narod koji se suprotstavlja najvećoj agresiji u Evropi posle Drugog svetskog rata?
DVE KAFE MESEČNO
Posebno se obraćam onima koji danas sedaju s kalkulatorom i računaju koliko je Evropu „koštao ukrajinski rat“. Već je samo pitanje pogrešno postavljeno: to nije ukrajinski rat, već ruski rat protiv Ukrajine, i račun za njega treba ispostaviti Moskvi. Uz to, brojke nisu ni izdaleka tako strašne kako ih prikazuju. Prema podacima Kiel Institute for the World Economy, Nemačka i Velika Britanija su u prve tri godine za podršku Ukrajini izdvajale manje od 0,2 % BDP-a godišnje, a Francuska, Italija i Španija oko 0,1 %. Rukovodilac projekta Ukraine Support Tracker Kristof Trebeš primetio je da ta pomoć u budžetima većine zemalja donatora više liči na sporedni politički projekat nego na ozbiljan finansijski napor. Rečeno svakodnevnim jezikom: Evropa je Ukrajini od 2022. do 2024, prema proceni istog instituta, izdvajala u proseku oko 44 milijarde evra godišnje. Ako taj iznos podelite na više od pola milijarde Evropljana, dobićete otprilike 7 evra po osobi mesečno. To su dve kafe u kafiću. Poređenja radi: zemlje EU su posle 2022. na energetske subvencije u proseku potrošile pet puta više nego na pomoć Ukrajini.
I to nije milostinja. Sve veći deo vojne pomoći čine porudžbine za odbrambenu industriju, uključujući i evropsku, dakle radna mesta i porezi u samoj Evropi. A pre svega, taj novac Evropi kupuje ono što nema cenu: vreme i bezbednost. Dok ukrajinski branioci zadržavaju rusku vojsku u Doneckoj i Zaporiškoj oblasti, ona ne stoji pred Narvom ili u Suvaljskom koridoru. Zato izračunajmo drugačije: koliko bi Evropu koštalo čuvanje granice s Rusijom koja bi iz ovog rata izašla kao pobednica? Odgovor je jednostavan – pomoć Ukrajini je najjeftinije osiguranje koje je Evropa mogla da sebi priušti. Pa niko ne prigovara vatrogascima zbog cene vode dok gori susedna kuća, a vetar duva prema vašoj.
Dakle ne, ovaj rat ne produžavaju Evropljani koji pomažu žrtvi agresije da se brani. Produžava ga Rusija – i samo Rusija.
PROMENITE UGAO GLEDANJA
Prestanite da ukrajinski otpor doživljavate kao prepreku na putu ka miru. Počnite da rusku okupaciju doživljavate kao glavnu prepreku na putu ka miru.
Rusija može da zaustavi rat u bilo kom trenutku: da prestane da granatira mirne gradove i povuče svoju vojsku sa ukrajinske teritorije. Tada rata neće biti. Ako se Ukrajina prestane braniti, neće biti Ukrajine.
Ne branimo teritorije na mapi. Branimo pravo na život.