„Pogubljena renesansa“: kako je sovjetska vlast uništila intelektualnu elitu Ukrajine

Za Nedeljnik Demokracija piše Iryna Sieidkhanova, ukrajinska novinarka i publicistkinja.

Na početku invazije punog obima Rusije na Ukrajinu razgovarala sam sa grupom poznanika – Slovenaca – i pokušavala da shvatim zašto je ruska kultura u Sloveniji toliko popularna da se ovde veoma srdačno dočekuju otvorene pristalice Putina i ruskog rata protiv Ukrajine – Zaharova i Netrebko. Naravno, najpre sam čula jednu od glavnih teza ruske propagande, koja ovoj zemlji pomaže da očuva i produbi svoj uticaj u svetu, naime: „kultura je izvan politike“.

Prvo, to jednostavno nije tačno. I sam Putin je u svom govoru na Valdaju (24. 10. 2014, Soči) kulturu, nauku i obrazovanje označio kao oruđa „meke moći“ za uticaj na međunarodne odnose. Ruska kultura je, dakle, uvek neka vrsta trojanskog konja, iz kojeg najpre izlazi balet, a za njim tenkovi (slobodan citat savremene ukrajinske spisateljice Oksane Zabužko).

Drugo, želela bih da se zadržim na drugom argumentu: „Rusku kulturu poznajemo, ali šta imate vi? Ukrajina nema ništa što bi mogla da ponudi svetu.“

Upravo o tome ćemo govoriti. Svesno ću se usredsrediti na događaje iz poslednjih sto godina, jer smatram da je taj period dovoljno dug da biste shvatili razmere i sistematičnost politike Rusije (i svih njenih prethodnica). U stvari, Rusi su počeli aktivno da brišu Ukrajince kao narod mnogo ranije – već početkom 18. veka, u vreme vladavine Petra I. Upravo zato će ovaj članak biti zanimljiv i „stručnjacima“ koji rusku agresiju protiv Ukrajine procenjuju isključivo na osnovu događaja posle 2022. godine. Nije dovoljno posmatrati samo 2014. ili čak 1991. godinu.

Suzbijanje ukrajinskog jezika i identiteta

U poslednjih sto godina Rusija je u svojim različitim oblicima (carstvo, SSSR i savremena federacija) sistematski delovala protiv ukrajinskog naroda ne samo vojnim, već i kulturnim sredstvima. Ne radi se o pojedinačnim slučajevima represije, već o doslednoj politici uništavanja ukrajinskog identiteta. Kada govorimo o uništavanju, mislimo na fizičko istrebljenje inteligencije, stroge zabrane jezika (za 400 godina ukrajinski jezik je doživeo 134 zabrane ili ograničenja, a 135. traje upravo sada), falsifikovanje istorije i bestidno prisvajanje ukrajinskih ličnosti i njihovih dostignuća.

U 19. veku Rusko carstvo je počelo da ukrajinski jezik i kulturu posmatra kao ozbiljnu pretnju. Pojavio se pojam „Male Rusije“, koji je s vremenom počeo da se koristi za naglašavanje zavisnosti Ukrajinaca od Moskve. Naziv „Mala Rusija“ vrlo brzo se od geografskog pojma pretvorio u ideološko oruđe, koje su potom podržavali i ruski pisci (Puškin, Krilov).

Publikacije na ukrajinskom – književne i naučno-obrazovne – bile su strogo ograničene, a istovremeno su pokušavali da nas ubede da nismo zaseban narod sa sopstvenom kulturom i tradicijama (koje su, inače, bogatije i starije od ruskih), već deo „jedinstvenog ruskog naroda“, a naš ukrajinski jezik su nazivali „nerazvijenim dijalektom ruskog“.

Ukrajinski i ruski jezik nisu slični, nisu „skoro isti jezik“!

Ovde želim da naglasim: ukrajinski i ruski jezik nisu slični, uprkos propagandnim narativima. Mi, Ukrajinci, razumemo ruski ne zato što bi to bio „skoro isti jezik“, već zbog imperijalnog pritiska i kolonijalnog uticaja. To potvrđuje i činjenica da Rusi ne razumeju ukrajinski.

Divim se tome što su, uprkos svim pokušajima brisanja ukrajinskog identiteta, naš jezik i kultura živeli i razvijali se – iako je to zahtevalo izuzetnu hrabrost. S obzirom na današnja ruska zverstva, koja prati ceo svet, možemo samo da zamislimo šta su radili u vreme kada zločine nije bilo moguće lako dokumentovati.

Ukrajinski kulturni preporod posle revolucije 1917. i pogubljena renesansa

Posle revolucije 1917. godine Ukrajina je doživela kratak, ali izuzetno snažan kulturni preporod. Dvadesetih godina 20. veka oblikovala se generacija pisaca, pesnika, dramaturga, reditelja i umetnika koji su uspeli da ukrajinsku kulturu uključe u evropski modernizam. Ta generacija oživela je vekovne nade da ukrajinska kultura može postojati ravnopravno i nezavisno od ruskog uticaja.

Naravno, takvo stanje nije odgovaralo Sovjetskom Savezu. Tridesetih godina Staljin je ugušio ukrajinizaciju i pokrenuo masovne represije. Cvet ukrajinskog naroda optuživan je za „buržoaski nacionalizam“ i „kontrarevoluciju“. Zemlju je preplavio talas hapšenja, mučenja, deportacija u logore i streljanja. Vrhunac staljinističkog terora nad Ukrajincima bila je 1937. godina, posebno jesen, kada su u Sandarmohu streljane stotine zatvorenika, među njima oko 290 Ukrajinaca – cvet tadašnje ukrajinske inteligencije.

Ovi događaji dobili su naziv „Pogubljena renesansa“. Reč je o ukrajinskoj inteligenciji koja je težila evropeizaciji ukrajinske kulture i njenoj nezavisnosti od ruskog uticaja. U suštini, isto se dešava i danas: mi, Ukrajinci, borimo se za nezavisnost, slobodu izbora i pravo da sami odlučujemo o svojoj sudbini i sudbini svoje države.

Zastrašujuće je i to što su sami Ukrajinci počeli da shvataju razmere ovih zločina tek posle sticanja nezavisnosti 1991. godine, a deo informacija postao je dostupan tek pre 15–20 godina. Moja generacija je tek u odraslom dobu upoznala imena kao što su Valerjan Pidmohilnij, Mikola Kuliš, Les Kurbas, Mikola Hviljovij, Mihajlo Draj-Hmara i mnogi drugi. To nisu bili marginalci, već intelektualna elita ukrajinskog naroda, koja je planski i masovno uništena.

Tačan broj žrtava staljinističkih represija nad ukrajinskom inteligencijom ni danas nije poznat, a neki izvori navode brojku od oko 30.000.

Ruske metode uništavanja nikada se nisu promenile

Posle Drugog svetskog rata sovjetske metode se nisu promenile – kao što se nisu promenile ni u savremenoj Rusiji. Od 1960-ih do 1980-ih godina nova generacija ukrajinskih intelektualaca-disidenata bila je progonjena zbog jezika, stavova i hrabrosti da zahtevaju pravo na samoidentifikaciju.

Pesnik Vasil Stus umro je u gulagu. Mnogi drugi su bili zatvarani, mučeni, slomljeni i primorani na ćutanje. Cilj je, kao i uvek, bio da se Ukrajincima sistematski oduzme nacionalna svest.

Strategija kulturnog prisvajanja

Paralelno sa fizičkim represijama Rusija je primenjivala strategiju kulturnog prisvajanja. Ukrajince svetskog formata proglašavali su „Rusima“, čime su brisali njihovo poreklo i prisvajali njihovo intelektualno nasleđe.

Rečit primer je slikar Kazimir Malevič, rođen u Kijivu, formiran u ukrajinskom kulturnom okruženju i uvek svestan svog ukrajinskog identiteta. Stvorio je brojna dela sa ukrajinskom tematikom, uključujući i ona povezana sa Holodomorom 1932–1933, koji je priznat kao genocid nad ukrajinskim narodom. Uprkos tome, i danas se često predstavlja kao „ruski avangardista“.

Mikola Gogolj rođen je na Poltavštini. Njegovo stvaralaštvo zasnovano je na ukrajinskoj kulturi i tradicijama, iako je bio primoran da piše na ruskom – inače njegova dela ne bi bila objavljena.

Illja Rjepin i Arhip Kujindži takođe su postali „ruski slikari“, uprkos ukrajinskom poreklu i ukrajinskoj tematici svojih dela. Serž Lifar – rođeni Kijivljanin i reformator svetskog baleta – često se predstavlja kao „ruski igrač“, a njegova dostignuća čine osnovu mita o „velikom ruskom baletu“.

Ruski narativi pokušavali su da i Endija Vorhola, sina rusinskih doseljenika iz Karpata, prikažu kao „svog“.

Isto se dešavalo naučnicima i inženjerima. Igor Sikorskij, rođen u Kijivu, pionir svetske helikopterske avijacije, decenijama je smatran „ruskim konstruktorom“. Sergij Koroljov, Ukrajinac iz Žitomira, ključna ličnost sovjetskog svemirskog programa i žrtva staljinističkih represija, takođe je lišen svog ukrajinskog identiteta. Isto se dogodilo i sa Volodimirom Vernadskim (akademikom), Ivanom Puljujem (fizičarem, istraživačem rendgenskog zračenja i prevodiocem Svetog pisma na ukrajinski) i mnogim drugima.

Mnogi savremeni istraživači ističu da su upravo Ukrajinci činili kulturnu, tehničku i naučnu osnovu većine sovjetskih dostignuća.

Prisvojena melodija

Čak je i pesma „Вставай, strana огромная“ – „Ustaj, zemljo ogromna“, koju je SSSR koristio tokom nemačko-sovjetskog rata (1941–1945) za podizanje morala i koju putinisti širom sveta – i u Sloveniji i u Srbiji – i danas rado slave kao odu „ruskom svetu“, ukradena od Ukrajinaca, uz izmene teksta. Njen prototip je pesma „Повстань, narode мій“ – „Ustani, narode moj“, nastala 1919. godine u redovima ustanika Ukrajinske Narodne Republike. Danas, u vreme dekolonizacije i „debratizacije“, moramo hitno da zahtevamo zvanično priznanje ove činjenice.

Čak i danas, kada se autorstvo pesama može lako proveriti, Rusi naše pesme jednostavno prevode na ruski i predstavljaju ih kao svoje.

Ruska razorna invazija na Ukrajinu

Rat punog obima Rusije protiv Ukrajine dokazuje da se dugogodišnja politika države agresora nije promenila. Kao i ranije, Rusija pokušava da uništi Ukrajince kao narod, izbriše naš identitet i istrebi našu drevnu, bogatu kulturu.

Ruski snajperista je 2016. godine u Donbasu ubio svetski priznatog operskog pevača Vasilja Slipaka. U Kijivu je 2022. godine život izgubio Artem Dacišin, baletski igrač i solista Nacionalne opere Ukrajine sa međunarodnim ugledom. Braneći domovinu, na frontu je poginuo i izuzetni koreograf Oleksandr Šapoval.

Godine 2023. spisateljica Viktorija Amelina, koja je dokumentovala ruske ratne zločine, preminula je od rana zadobijenih u ruskom raketnom napadu na Kramatorsk.

Ove godine se na front dobrovoljno prijavio i jedan od najboljih savremenih ukrajinskih pisaca – Andrij Ljubka, koji je studirao u Beogradu i više puta posetio Sloveniju i Srbiju. Iz dna srca mu cela Ukrajina želi da ostane živ i nepovređen.

Od 2022. godine do danas Rusija je ubila više od 250 kulturnih ličnosti i umetnika i 119 novinara i medijskih radnika.

Ponašanje Rusije prema Ukrajini ponavlja se iz veka u vek: večiti agresor pokušava da uništi ukrajinsku kulturu i identitet, a sve što ne može da uništi – prisvaja. Upravo zato je ovaj rat za Ukrajinu egzistencijalni – ne radi se samo o teritoriji, već o samom pravu na postojanje kao naroda sa sopstvenom kulturom, jezikom i sećanjem.

Sve ovo je odgovor na pitanje: „Šta Ukrajina može da ponudi svetu?“
Možemo da ponudimo mnogo – raznoliko i dragoceno. Podržite naš otpor i pomozite nam da preživimo i živimo. Bez straha da će ponovo doći da nas unište.