Ruski dron pogodio Akademiju nauka u Kijevu: Moskva napada grad koji ju je nekada učio

Kijev u vreme kada Moskve još nije bilo

Počnimo od osnova. Kada je knez Volodimir 988. godine krstio Kijevsku Rus, Kijev je postao središte nove vere. Kada je Jaroslav Mudri gradio Sabornu crkvu Svete Sofije i uz nju osnivao biblioteku, Moskva se još nije pojavljivala ni na stranicama letopisa: prvi put se pominje tek 1147. godine. Kijevska mitropolija bila je crkveno srce celog istočnoslovenskog sveta, a ukrajinski Kijev njegova duhovna prestonica. Upravo će ovo nasleđe Moskva potom proglasiti „svojim“, iako je do njega stigla kasno i iz tuđih ruku.

Kada je 1654. godine u Perejaslavu sklopljen sporazum između ukrajinskog hetmana Bohdana Hmeljnickog i moskovskog cara, u Moskovskom carstvu nije postojala nijedna visokoškolska ustanova. Prva, Slovensko-grčko-latinska akademija, osnovana je u Moskvi tek 1687. godine.

Ukrajinci su tada već imali za sobom nekoliko generacija sopstvene obrazovne tradicije. Ostroška akademija, koju je oko 1576. godine osnovao knez Vasilj-Kostjantin Ostrozki, postala je prva škola višeg tipa kod istočnih Slovena. Ovde su spajali grčko, latinsko i slovensko obrazovanje, ovde je delovao krug ukrajinskih učenjaka i polemičara. U Ostrohu je 1581. godine izašla Ostroška Biblija – prvo potpuno štampano izdanje Svetog pisma na crkvenoslovenskom jeziku. Zanimljivo je da ju je štampao Ivan Fedorov, koji je bio primoran da napusti Moskvu i koji je uslove za rad pronašao upravo na ukrajinskim zemljama. A Moskovska Biblija iz 1663. godine bila je, u suštini, ispravljeni pretisak ostroške. Rečit detalj: u predgovoru su „narod Rusi“, kako su se tada nazivali preci Ukrajinaca i Belorusa, zamenili „sveruskim narodom“.

Istovremeno su u ukrajinskim gradovima nicale bratske škole, središta duhovnosti – u Lvivu, Lucku i Kijevu. Godine 1615. Kijevljanka Halška Hulevičivna poklonila je svoje imanje na Podilu za manastir i školu. Tako je nastala Kijevska bratska škola. Kijevski mitropolit Petro Mohila ju je 1632. godine spojio sa školom Kijevsko-pečerske lavre u kolegijum, kasnije poznat kao Kijevsko-mohiljanska akademija.

Ovde su se, po uzoru na najbolje evropske kolegijume, predavali latinski, grčki, poetika, retorika, filozofija i bogoslovlje. Studenti iz Ukrajine odlazili su na studije u Krakov, Prag, Rim i Lajpcig, a vraćali su se sa znanjem koje je Kijev činilo delom evropskog intelektualnog prostora. U isto vreme radila je štamparija Kijevsko-pečerske lavre, osnovana još 1615. godine, jedna od najmoćnijih u pravoslavnom svetu. Kolegijum je 1701. godine zvanično dobio status akademije, a sredinom 18. veka ovde se školovalo više od hiljadu studenata, ne samo iz Ukrajine već i iz drugih pravoslavnih zemalja.

Upravo je ovo ukrajinsko iskustvo Moskva kasnije počela da uvozi, jer tada nije imala svoje.

Kako je Kijev učio Moskvu

Već 1649. godine u Moskvu su pozvani kijevski učeni monasi na čelu sa Jepifanijem Slavineckim, vaspitanikom kijevske bratske škole. Ukrajinski učenjaci prevodili su knjige, ispravljali bogoslužbene tekstove, poučavali i postali intelektualni oslonac crkvenih reformi patrijarha Nikona. Iste one reforme koje su raskolile moskovsku crkvu i dovele do nastanka staroveraca u suštini su usklađivale moskovsku praksu sa kijevskim i grčkim uzorima.

Vaspitanik Kijevsko-mohiljanskog kolegijuma Simeon Polocki, rodom iz beloruskog Polocka, postao je učitelj carske dece. On je u Moskvi utemeljio silabičku poeziju i pisao drame za dvorsko pozorište. Drugim rečima, čak i tamo gde učitelj nije bio Ukrajinac po poreklu, škola je bila ukrajinska, kijevska.

Vrhunac ovog uticaja došao je u doba Petra I. Car koji je želeo da „probije prozor u Evropu“ obrazovane ljude za crkvu i škole nalazio je pre svega u Ukrajini. Stefan Javorski, Ukrajinac iz Galicije i vaspitanik Mohiljanske akademije, stao je na čelo Ruske crkve kao čuvar patrijaraškog prestola, a kasnije je postao prvi predsednik Svetog sinoda. On je po kijevskom uzoru preuredio moskovsku Slovensko-grčko-latinsku akademiju, uveo latinski kao nastavni jezik i tamo pozvao predavače iz Kijeva.

Feofan Prokopovič, Kijevljanin i rektor Kijevsko-mohiljanske akademije, postao je glavni ideolog Petrovih reformi. Napisao je „Duhovni reglament“, dokument po kojem je crkva carstva živela skoro dvesta godina, sve do 1917. Ukrajinac Dimitrije Tuptalo, sin kozačkog sotnika sa Kijevštine, kog Srpska pravoslavna crkva poštuje kao Svetog Dimitrija Rostovskog, postao je mitropolit rostovski. Njegov „Četji-Minej“, zbirku žitija svetih, štampala je Kijevsko-pečerska lavra, a zbirka je postala jedna od najčitanijih knjiga u celom carstvu. Upravo nju je Sveti Justin Ćelijski (Popović) većim delom preveo za svoja „Žitija svetih“, koja i danas čitaju srpski vernici.

To nije moje patriotsko preterivanje. Istoričar Kazanskog univerziteta Konstantin Harlampovič u kapitalnom delu „Maloruski uticaj na velikoruski crkveni život“, objavljenom u Kazanju 1914. godine, pokazao je da su u periodu 1700–1762. više od polovine (70 od 127) arhijereja Ruske crkve činili ljudi poreklom iz Ukrajine i Belorusije. Bogoslovije širom carstva uređivane su po mohiljanskom modelu – sa istim programom, istim udžbenicima, pa čak i latinskim kao nastavnim jezikom, a rektori i nastavnici u njima bili su pretežno Ukrajinci.

Uvek me iznova začudi kako ruska istoriografija opisuje ove ljude. Prokopovič, Javorski i Tuptalo u njoj figuriraju kao „istaknuti ruski crkveni velikodostojnici“. Čak i kada se pomene njihovo poreklo, to je samo kao „Malorusa“, odnosno dela navodno jedinstvenog „opšteruskog“ naroda, a ne kao Ukrajinaca vaspitanih u ukrajinskoj školi, u ukrajinskom Kijevu.

„Vrata učenosti“ Lomonosova

Postoji još jedna priča koju bi trebalo da zna svako ko veruje u samodovoljnost „ruskog sveta“.

Godine 1619. ukrajinski učenjak Meletij Smotricki objavio je „Gramatiku“ crkvenoslovenskog jezika. Moskva ju je preštampala 1648. godine i više od jednog veka upravo su iz ove ukrajinske knjige tamo učili gramatiku. Čak ju je i Mihail Lomonosov, „otac ruske nauke“, zajedno sa „Aritmetikom“ Magnickog nazivao „vratima svoje učenosti“.

I sam Lomonosov studirao je na Slovensko-grčko-latinskoj akademiji, koju je preuredio Ukrajinac Javorski i na kojoj su predavali kijevski vaspitanici. Godine 1734, prema predanju koje beleže biografi, čak je na nekoliko meseci došao u Kijev, na Mohiljansku akademiju. Drugim rečima, „otac ruske nauke“ naučio je gramatiku iz ukrajinske knjige, školovao se u ustanovi izgrađenoj po ukrajinskom uzoru i, prema predanju, po znanje je odlazio čak u ukrajinski Kijev.

Kijev i Balkan

Uticaj Kijeva nije se ograničio na Moskvu. Osetio se i na Balkanu, gde ruska propaganda godinama prodaje mit o „starijem bratu“ i Moskvi kao večnoj zaštitnici i prosvetiteljki Slovena. U srpskom informativnom prostoru neprestano nailazim na tu tezu: tobož bi pravoslavni Sloveni bez Rusije ostali bez škola, knjiga i sopstvene učenosti. Datumi i dokumenti govore drugačije.

Još u 17. veku kijevski mitropolit Petro Mohila, i sam potomak moldavske vladarske loze, pomogao je da se pokrene štamparstvo u Vlaškoj i Moldaviji. U Jašiju je po kijevskom uzoru nastala škola pri manastiru Tri jerarha. „Pravoslavno ispovedanje vere“, pripremljeno u Kijevu, odobrio je 1642. godine sabor u Jašiju, a potom su ga priznali i istočni patrijarsi. Drugim rečima, pravoslavni svet Jugoistočne Evrope iz Kijeva nije dobijao samo knjige, već i bogoslovske standarde.

Prve učitelje u Sremske Karlovce, središte srpske crkve u Habzburškoj monarhiji, zaista su 1726. godine poslali iz Rusije. Ali latinsku školu evropskog tipa tamo su osnovali kijevski vaspitanici. Godine 1733. onamo je, na poziv srpskog mitropolita Vikentija Jovanovića, stigao Emanuil Kozačinski, diplomac Kijevsko-mohiljanske akademije, rodom iz Podolja. Predavao je u tamošnjoj latinskoj školi, a 1734. godine napisao je „Traedokomediju“ o smrti poslednjeg srpskog cara Uroša, koja se smatra prvom dramom novijeg doba u srpskoj književnosti. Zajedno s njim u Karlovce su stigli i drugi predavači iz Kijeva. Kozačinski se kasnije vratio u Kijev, predavao filozofiju na svojoj matičnoj akademiji i postao njen prefekt.

Učenik Kozačinskog Jovan Rajić i sam je potom studirao u Kijevu, na Mohiljanskoj akademiji (1753–1756), napisao prvu štampanu istoriju Srba i postao utemeljivač moderne srpske istoriografije. Njegova „Istorija raznih slavenskih narodov, najpače Bolgar, Horvatov i Serbov“ postavila je temelje naučnog pogleda Srba na sopstvenu prošlost.

Zastanimo na trenutak. Srbi, kojima Moskva danas najaktivnije manipuliše, prvu dramu novijeg doba i prvu štampanu istoriju dobili su zahvaljujući ukrajinskom učitelju i kijevskoj akademiji. Ne iz Moskve, već iz Kijeva.

Mit o „veličiju“

Ruska imperijalna ideologija vekovima je počivala na prisvajanju. Kijevsku Rus proglasili su „kolevkom“ Rusije. Ukrajinske učenjake su proglasili „ruskim delatnicima“, ukrajinski jezik „narečjem“, a ukrajinsku kulturnu sredinu „maloruskom“ provincijom koja je navodno samo podražavala „velikoruski“ centar. U stvarnosti je bilo upravo obrnuto: središte obrazovanja, kulture knjige i bogoslovske misli bilo je u Kijevu, a provincija koja je učila bila je Moskva.

Ukrajinska akademija nauka, osnovana 1918. godine, kada je Ukrajina obnavljala sopstvenu državnost, i čiji je prvi predsednik bio Volodimir Vernadski, direktna je naslednica te kijevske učenosti. Udar na nju sasvim se uklapa u razornu logiku Rusije. Kad ne možeš da prisvojiš – uništavaš. Kad tuđa nauka svedoči protiv tvog mita, udaraš po zgradi u kojoj ona živi. Isto tako Rusija udara po bibliotekama, arhivima, muzejima i univerzitetima: tokom godina rata na stotine ih je razoreno i oštećeno, a na okupiranim teritorijama i opljačkano.

Zato onima na Balkanu koji i dalje veruju u Rusiju kao izvor slovenskog obrazovanja predlažem jednostavnu hronologiju. Kada je u Kijevu radio kolegijum evropskog nivoa, u Moskvi nije postojala nijedna visokoškolska ustanova. Kada god su Moskvi zatrebali učitelji, reformatori, propovednici i udžbenici, pozivala ih je iz Ukrajine.

Rusija može da sruši zidove i da ubije naučnike koji su radili među tim zidovima, ali istoriju neće promeniti.