Pre 120 godina, 2. oktobra 1906, u kraju oko Ohtyrke rođen je Ivan Lozovjaha (Lozovjahin) – pisac koga svet poznaje pod pseudonimom Ivan Bahrjanyj. Sovjetski sistem ga je hapsio, mučio, slao u logore, a zatim decenijama brisao iz istorije. On je, s druge strane, napisao istinu o staljinističkom teroru, i to pre Solženjicina. Danas njegovi romani zvuče kao da su napisani o okupiranim teritorijama Ukrajine 2020-ih.
Zločin – biti ukrajinski pisac
Početkom 1930-ih Bahrjanyj je bio mladi pesnik koji je objavljivao u harkivskim časopisima. Zvanična kritika optužila ga je za „kulačku ideologiju“. Uhapšen je 16. aprila 1932. u Harkivu. Optužba je glasila „kontrarevolucionarna agitacija“, a sam pisac je kasnije u autobiografiji objasnio da je zatvoren „zbog političkog samostalničkog ukrajinskog skretanja u književnosti i politici“. Drugim rečima, zato što je pisao kao ukrajinski, a ne kao „sovjetski“ autor.
U materijalima istražnog predmeta iz 1932. sačuvane su njegove reči: „Moja jedina misija je da, kao ukrajinski pisac, to ostanem do kraja, šireći svojim stvaralaštvom nacionalnu svest.“ Svoju reč je održao.
Jedanaest meseci u samici unutrašnjeg zatvora DPU (ukrajinski ogranak sovjetske tajne policije). Potom progonstvo na Daleki istok: tajga, Ohotsko more, ukrajinska naselja Zelenog Klyna. Godine 1937. Bahrjanyj beži, želeći da se vrati u Ukrajinu. Presreću ga u Tomsku, dobija novu kaznu i šalju ga u logore BAMLAG-a.
Godine 1938. – drugo hapšenje. Skoro dve godine u istražnom zatvoru NKVD-a na Holodnoj Hori u Harkivu, saslušanja, mučenja, ali optužbu nije priznao. U proleće 1940. puštaju ga pod nadzor – kako je sam Bahrjanyj pisao, „zbog teške bolesti pluća, a pre svega… zbog nedostatka materijala za ponovnu osudu“. Za te godine sistem mu je oduzeo zdravlje, osam godina života i ono što je piscu najdragocenije – rukopise, koji su nestali tokom hapšenja.
Između dva totalitarizma
Rat je Bahrjanyja zatekao u Ohtyrci, pod nadzorom NKVD-a. Pod nemačkom okupacijom radio je kao slikar u lokalnom pozorištu i pod pseudonimom objavljivao u lokalnim novinama tekstove koji su razotkrivali staljinističke represije – ono što je i sam tek preživeo. Nacističke vlasti gledale su ga sa sumnjom: prema sećanjima, jednu njegovu pozorišnu scenografiju, na kojoj tamni oblaci sa zapada zaklanjaju sunce, Nemci su protumačili kao antinemačku aluziju.
U leto 1943, kada se front vraćao, Bahrjanyj odlazi na zapad, u Galiciju. Tamo radi u ukrajinskom nacionalističkom podzemlju, piše i ilustruje njegova izdanja i postaje jedan od suosnivača Ukrajinskog glavnog oslobodilačkog veća – nadstranačkog tela koje se borilo i protiv nacističke i protiv sovjetske okupacije. Roman „Zverolovci“, kasnije poznat kao „Lovci na tigrove“, napisan 1943, osvaja prvu nagradu na književnom konkursu u Lvivu i izlazi iz štampe 1944.
Poslednju godinu rata Bahrjanyj je proveo na putu, kao i stotine hiljada drugih ukrajinskih izbeglica, a za nacističke vlasti nije bio saveznik, već sumnjivi begunac. Biografi navode da su ga 1944. u Slovačkoj uhvatili tokom racije na emigrante. U proleće 1945, s misijom Ukrajinskog glavnog oslobodilačkog veća, našao se u Zagrebu, a kapitulaciju Nemačke je, prema sopstvenim sećanjima, dočekao iza rešetaka u Mariboru. Posle rata Bahrjanyj je peške stigao do austrijskog Tirola i konačno se nastanio u logorima za raseljena lica u američkoj okupacionoj zoni Nemačke, najpre kod Augsburga, a zatim u Noj-Ulmu. Bilo je to bekstvo od Staljina u posleratnu demokratsku Evropu.
Posle Jaltske konferencije sovjetske misije zahtevale su od zapadnih saveznika da prisilno vraćaju milione nekadašnjih prisilnih radnika, zarobljenika i izbeglica. Za mnoge je „povratak“ značio logor ili streljanje. Tada, 1946, Bahrjanyj piše pamflet „Zašto ne želim da se vratim u SSSR?“. On počinje ovako:
„Ja sam jedan od onih stotina hiljada ljudi, Ukrajinaca, koji ne žele da se vrate kući, pod boljševizam, čime zadivljuju ceo svet.“
To nije bilo odricanje od domovine, već odbijanje zatvora. „Sanjam je svake noći, a ipak sada ne želim da se vratim u nju. Zašto? Zato što je tamo boljševizam“, piše Bahrjanyj. Pamflet je preveden na nekoliko jezika i postao je argument u odbrani onih koje su hteli da izruče Moskvi.
U emigraciji Bahrjanyj je postao osnivač i lider Ukrajinske revolucionarno-demokratske partije – demokratske snage koja je polemisala i s komunistima i s radikalnim nacionalistima. Do kraja života uređivao je list „Ukrajinski visti“ („Ukrajinske vesti“) i bio jedan od rukovodilaca Ukrajinskog nacionalnog saveta – parlamenta egzilne vlade Ukrajinske Narodne Republike. Umro je 25. avgusta 1963. u sanatorijumu u Švarcvaldu i sahranjen je u Noj-Ulmu. U Ukrajinu se nikada nije vratio. Čak ni posle smrti.
„Getsimanski vrt“: svedočanstvo, a ne izmišljotina
Glavni Bahrjanyjev roman napisan je između 1948. i 1950, a objavljen 1950. Njegov junak Andrij Čumak prolazi isti put kao i autor: hapšenje, ćelije, višednevna saslušanja bez prekida, mučenje, pokušaji da se čovek slomi do stanja u kojem će potpisati sve. Najpotresnije je to što su prezimena istražitelja NKVD-a i zatvorskih čuvara u knjizi stvarna. Autor ih je svesno sačuvao: da se dželati ne bi sakrili iza anonimnosti, a da žrtve ne bi ostale bezimene.
Tu Bahrjanyj čini ono što će kasnije postati standard evropske kulture sećanja: imenom i prezimenom navodi krivce i daje glas žrtvama. Roman je izašao dve decenije pre Solženjicinovog „Arhipelaga Gulag“. Francuski prevod objavljen je 1961. u Parizu zahvaljujući trudu porodice Volodymyra Vynnyčenka – pisca i državnika koji je predvodio Generalni sekretarijat (prvu vladu Ukrajinske Narodne Republike, 1917–1918).
Evropski, a ne „sovjetski“ pisac
Sovjetski književni kanon ocenjivao je autore prema lojalnosti: opevao si kolhoz – klasik si, posumnjao si – „buržoaski nacionalista“. Ako na Bahrjanyja gledamo iz te perspektive, od njega će ostati samo etiketa „izdajnika“, koju mu je sovjetska propaganda godinama lepila. Ali ako njegovo stvaralaštvo procenjujemo u evropskom kontekstu, slika je potpuno drugačija.
Prvo, tema. „Getsimanski vrt“ stoji u istom redu s „Pomračenjem u podne“ Artura Kestlera i „1984“ Džordža Orvela – knjigama iz kojih je Evropa saznavala o prirodi totalitarizma. Razlika je u tome što su Kestler i Orvel o sovjetskom zatvoru pisali spolja, a Bahrjanyj iznutra, iz same ćelije.
Drugo, čovek u središtu. Socijalistički realizam zahtevao je „pozitivnog junaka“ koji se rastvara u kolektivu. Bahrjanyjevi junaci su ličnosti koje brane sopstveno dostojanstvo od mašinerije. Poljski pisac i kritičar Juzef Lobodovski pisao je o romanu kao o svedočanstvu „dubokog humanizma autora, koji je na samom dnu pakla umeo da vidi ljudske crte čak i kod najzverskijih pojedinaca“.
Treće, žanr. „Lovci na tigrove“ su avanturistički roman u tradiciji Džeka Londona i Fenimora Kupera: bekstvo iz voza smrti, tajga, lov, ljubav, sloboda. Bahrjanyj je dokazivao da ukrajinska književnost može biti uzbudljiva, dinamična i bogata zapletom, a ne samo seoska drama kakvom ju je videla imperijalna optika. Roman je objavljen na engleskom (1956), holandskom (1959) i nemačkom (1961).
Četvrto, stav. Bahrjanyj je bio demokrata i dosledan antitotalitarista, za koga su nacizam i komunizam bili dva lica istog zla. Epigraf njegovog pamfleta zvuči kao manifest:
„Vratiću se u svoju Otadžbinu s milionima svoje braće i sestara koji su ovde, u Evropi, i tamo, po sibirskim koncentracionim logorima, onda kada totalitarni krvavi boljševički sistem bude srušen kao i hitlerovski, kada NKVD pođe za gestapoom, kada crveni ruski fašizam nestane kao što je nestao nemački fašizam…“
To je ista logika na kojoj danas počiva evropsko sećanje na zločine oba režima, uključujući Evropski dan sećanja na žrtve staljinizma i nacizma, 23. avgusta.
Zašto je ovo priča i o današnjici
Sovjetski sistem se pola veka pravio da takav pisac ne postoji. Rehabilitovan je tek 1991, kada se Ukrajina otrgla od SSSR-a, a 1992. već nezavisna Ukrajina posthumno mu je dodelila Ševčenkovu nagradu za „Getsimanski vrt“ i „Lovce na tigrove“.
Ali najstrašnije je to što njegove knjige nisu postale samo istorija. Podrumi za mučenje u oslobođenim krajevima oko Izjuma i Hersona, filtracioni logori, deportacije, oteti novinari i umetnici na teritorijama koje je okupirala Rusija – to je isti „Getsimanski vrt“, samo u novim kulisama. A Bahrjanyjevu rodnu Ohtyrku ruska vojska granatirala je od prvih dana invazije punog obima 2022.
Današnja Rusija vraća Staljinov kult i obnavlja isti jezik neprijatelja: „izdajnici“, „nacionalisti“, „agenti Zapada“. Bahrjanyj je na to odgovorio još 1946: čovek ima pravo da se ne vrati u zatvor, čak i kada taj zatvor nazivaju domovinom.
Sto dvadeset godina posle njegovog rođenja Bahrjanyja vredi čitati ne kao „klasika iz školske lektire“, već kao svedoka – evropskog pisca koji je pre mnogih video šta je imperija i koji je za svoju istinu platio sopstvenom sudbinom.