Ова веб страница користи само неопходне колачиће за исправно функционисање. Не користимо колачиће за праћење. Користимо аналитику без колачића како бисмо разумели како се наша страница користи.

Људи

Иван Багрјаниј: Европљанин кога Гулаг није сломио

Iryna Sieidkhanova
Иван Багрјаниј: Европљанин кога Гулаг није сломио

Пре 120 година, 2. октобра 1906, у крају око Охтирке рођен је Иван Лозовјаха (Лозовјахин) – писац кога свет познаје под псеудонимом Иван Багрјаниј. Совјетски систем га је хапсио, мучио, слао у логоре, а затим деценијама брисао из историје. Он је, с друге стране, написао истину о стаљинистичком терору, и то пре Солжењицина. Данас његови романи звуче као да су написани о окупираним територијама Украјине 2020-их.

Злочин – бити украјински писац

Почетком 1930-их Багрјаниј је био млади песник који је објављивао у харкивским часописима. Званична критика оптужила га је за „кулачку идеологију“. Ухапшен је 16. априла 1932. у Харкиву. Оптужба је гласила „контрареволуционарна агитација“, а сам писац је касније у аутобиографији објаснио да је затворен „због политичког самосталничког украјинског скретања у књижевности и политици“. Другим речима, зато што је писао као украјински, а не као „совјетски“ аутор.

У материјалима истражног предмета из 1932. сачуване су његове речи: „Моја једина мисија је да, као украјински писац, то останем до краја, ширећи својим стваралаштвом националну свест.“ Своју реч је одржао.

Једанаест месеци у самици унутрашњег затвора ДПУ (украјински огранак совјетске тајне полиције). Потом прогонство на Далеки исток: тајга, Охотско море, украјинска насеља Зеленог Клина. Године 1937. Бахрјаниј бежи, желећи да се врати у Украјину. Пресрећу га у Томску, добија нову казну и шаљу га у логоре БАМЛАГ-а.

Године 1938. – друго хапшење. Скоро две године у истражном затвору НКВД-а на Холодној Хори у Харкиву, саслушања, мучења, али оптужбу није признао. У пролеће 1940. пуштају га под надзор – како је сам Багрјаниј писао, „због тешке болести плућа, а пре свега… због недостатка материјала за поновну осуду“. За те године систем му је одузео здравље, осам година живота и оно што је писцу најдрагоценије – рукописе, који су нестали током хапшења.

Између два тоталитаризма

Рат је Багрјанија затекао у Охтирци, под надзором НКВД-а. Под немачком окупацијом радио је као сликар у локалном позоришту и под псеудонимом објављивао у локалним новинама текстове који су разоткривали стаљинистичке репресије – оно што је и сам тек преживео. Нацистичке власти гледале су га са сумњом: према сећањима, једну његову позоришну сценографију, на којој тамни облаци са запада заклањају сунце, Немци су протумачили као антинемачку алузију.

У лето 1943, када се фронт враћао, Багхрјаниј одлази на запад, у Галицију. Тамо ради у украјинском националистичком подземљу, пише и илуструје његова издања и постаје један од суоснивача Украјинског главног ослободилачког већа – надстраначког тела које се борило и против нацистичке и против совјетске окупације. Роман „Звероловци“, касније познат као „Ловци на тигрове“, написан 1943, осваја прву награду на књижевном конкурсу у Лвиву и излази из штампе 1944.

Последњу годину рата Багрјаниј је провео на путу, као и стотине хиљада других украјинских избеглица, а за нацистичке власти није био савезник, већ сумњиви бегунац. Биографи наводе да су га 1944. у Словачкој ухватили током рације на емигранте. У пролеће 1945, с мисијом Украјинског главног ослободилачког већа, нашао се у Загребу, а капитулацију Немачке је, према сопственим сећањима, дочекао иза решетака у Марибору. После рата Багрјаниј је пешке стигао до аустријског Тирола и коначно се настанио у логорима за расељена лица у америчкој окупационој зони Немачке, најпре код Аугсбурга, а затим у Ној-Улму. Било је то бекство од Стаљина у послератну демократску Европу.

После Јалтске конференције совјетске мисије захтевале су од западних савезника да присилно враћају милионе некадашњих присилних радника, заробљеника и избеглица. За многе је „повратак“ значио логор или стрељање. Тада, 1946, Багрјаниј пише памфлет „Зашто не желим да се вратим у СССР?“. Он почиње овако:

„Ја сам један од оних стотина хиљада људи, Украјинаца, који не желе да се врате кући, под бољшевизам, чиме задивљују цео свет.“

То није било одрицање од домовине, већ одбијање затвора. „Сањам је сваке ноћи, а ипак сада не желим да се вратим у њу. Зашто? Зато што је тамо бољшевизам“, пише Багрјаниј. Памфлет је преведен на неколико језика и постао је аргумент у одбрани оних које су хтели да изруче Москви.

У емиграцији Багрјаниј је постао оснивач и лидер Украјинске револуционарно-демократске партије – демократске снаге која је полемисала и с комунистима и с радикалним националистима. До краја живота уређивао је лист „Українські вісті“ („Украјинске вести“) и био један од руководилаца Украјинског националног савета – парламента егзилне владе Украјинске Народне Републике. Умро је 25. августа 1963. у санаторијуму у Шварцвалду и сахрањен је у Ној-Улму. У Украјину се никада није вратио. Чак ни после смрти.

„Гетсимански врт“: сведочанство, а не измишљотина

Главни Багрјанијев роман написан је између 1948. и 1950, а објављен 1950. Његов јунак Андриј Чумак пролази исти пут као и аутор: хапшење, ћелије, вишедневна саслушања без прекида, мучење, покушаји да се човек сломи до стања у којем ће потписати све. Најпотресније је то што су презимена истражитеља НКВД-а и затворских чувара у књизи стварна. Аутор их је свесно сачувао: да се џелати не би сакрили иза анонимности, а да жртве не би остале безимене.

Ту Багрјаниј чини оно што ће касније постати стандард европске културе сећања: именом и презименом наводи кривце и даје глас жртвама. Роман је изашао две деценије пре Солжењициновог „Архипелага Гулаг“. Француски превод објављен је 1961. у Паризу захваљујући труду породице Володимира Виниченка – писца и државника који је предводио Генерални секретаријат (прву владу Украјинске Народне Републике, 1917–1918).

Европски, а не „совјетски“ писац

Совјетски књижевни канон оцењивао је ауторе према лојалности: опевао си колхоз – класик си, посумњао си – „буржоаски националиста“. Ако на Багрјанија гледамо из те перспективе, од њега ће остати само етикета „издајника“, коју му је совјетска пропаганда годинама лепила. Али ако његово стваралаштво процењујемо у европском контексту, слика је потпуно другачија.

Прво, тема. „Гетсимански врт“ стоји у истом реду с „Помрачењем у подне“ Артура Кестлера и „1984“ Џорџа Орвела – књигама из којих је Европа сазнавала о природи тоталитаризма. Разлика је у томе што су Кестлер и Орвел о совјетском затвору писали споља, а Багрјаниј изнутра, из саме ћелије.

Друго, човек у средишту. Социјалистички реализам захтевао је „позитивног јунака“ који се раствара у колективу. Багхрјанијеви јунаци су личности које бране сопствено достојанство од машинерије. Пољски писац и критичар Јузеф Лободовски писао је о роману као о сведочанству „дубоког хуманизма аутора, који је на самом дну пакла умео да види људске црте чак и код најзверскијих појединаца“.

Треће, жанр. „Ловци на тигрове“ су авантуристички роман у традицији Џека Лондона и Фенимора Купера: бекство из воза смрти, тајга, лов, љубав, слобода. Багрјаниј је доказивао да украјинска књижевност може бити узбудљива, динамична и богата заплетом, а не само сеоска драма каквом ју је видела империјална оптика. Роман је објављен на енглеском (1956), холандском (1959) и немачком (1961).

Четврто, став. Багрјаниј је био демократа и доследан антитоталитариста, за кога су нацизам и комунизам били два лица истог зла. Епиграф његовог памфлета звучи као манифест:

„Вратићу се у своју Отаџбину с милионима своје браће и сестара који су овде, у Европи, и тамо, по сибирским концентрационим логорима, онда када тоталитарни крвави бољшевички систем буде срушен као и хитлеровски, када НКВД пође за гестапоом, када црвени руски фашизам нестане као што је нестао немачки фашизам…“

То је иста логика на којој данас почива европско сећање на злочине оба режима, укључујући Европски дан сећања на жртве стаљинизма и нацизма, 23. августа.

Зашто је ово прича и о данашњици

Совјетски систем се пола века правио да такав писац не постоји. Рехабилитован је тек 1991, када се Украјина отргла од СССР-а, а 1992. већ независна Украјина постхумно му је доделила Шевченкову награду за „Гетсимански врт“ и „Ловце на тигрове“.

Али најстрашније је то што његове књиге нису постале само историја. Подруми за мучење у ослобођеним крајевима око Изјума и Херсона, филтрациони логори, депортације, отети новинари и уметници на територијама које је окупирала Русија – то је исти „Гетсимански врт“, само у новим кулисама. А Багрјанијеву родну Охтирку руска војска гранатирала је од првих дана инвазије пуног обима 2022.

Данашња Русија враћа Стаљинов култ и обнавља исти језик непријатеља: „издајници“, „националисти“, „агенти Запада“. Багрјаниј је на то одговорио још 1946: човек има право да се не врати у затвор, чак и када тај затвор називају домовином.

Сто двадесет година после његовог рођења Багрјанија вреди читати не као „класика из школске лектире“, већ као сведока – европског писца који је пре многих видео шта је империја и који је за своју истину платио сопственом судбином.

Подели