Identitet Donjecke i Luhanske oblasti: Zašto Donbas nije „oduvek bio ruski“

 Za nedeljnik Demokracija piše: Iryna Sieidkhanova, ukrajinska novinarka in publicistka:

Moja majka i njena porodica potiču iz Donjecke oblasti u Ukrajini. I iako sam se slučajno rodila u Moskvi, odrastala sam ovde – u regionu koji se danas prečesto opisuje jednom rečju: „ruski“. Za Ruse, ta reč zvuči samouvereno, ali tvrdnja ne prolazi proveru činjenica. Donbas nikada nije bio ruski – ni istorijski, ni kulturno, ni demografski.

Počnimo sa jednostavnom činjenicom: Donbas nije drevna istorijska „zemlja ruskog naroda“. Ovo je skraćenica za „Donjecki (ugljeni) basen“, odnosno ekonomsko-geografski pojam. Region u svom savremenom smislu formiran je relativno kasno, naime u 19. veku, kada se ovde počela brzo razvijati industrija. Zapravo, teritorije današnjih Donjecke i Luhanske oblasti dugo su bile deo stepskog pograničnog područja, koje su Kozaci nazivali Divlje polje. Još u 17. veku, zaporoški Kozaci su ovde osnovali Kalmiušku palanku – administrativno-vojnu jedinicu zaporoške vojske. Mariupolj je osnovan na mestu kozačke tvrđave Domaha (drugi naziv je Kalmiuška sloboda). Donjeck je izrastao na mestu kozačkih naselja Oleksandrivka i Krutogorivka.

Multietnički grad

Mariupolj, gde sam provela tinejdžerske godine, grad je sa izuzetno raznovrsnom i nimalo ruskom etničkom istorijom. Grčka zajednica se ovde pojavila 1778. godine, kada je Katarina II preselila krimske Grke. Jermeni, Jevreji, Kozaci, a kasnije i Italijani su živeli sa njima. Bio je to multietnički grad, gde su različite nacije koegzistirale na obalama reke Kalmius i na obalama Azovskog mora. U ovoj slici nema ni trunke nečega što bi bilo „uvek rusko“.

Juzivka i John Hughes

Donjeck je priča za sebe. Prvo zvanično ime buduće metropole bilo je Juzivka, po velškom inženjeru Džonu Hjuzu, koji je 1869. godine osnovao metalurški pogon i rudnik uglja u dolini reke Kalmius. Više od stotinu čeličana i rudara iz Južnog Velsa stiglo je sa njim na osam brodova. Velški imigranti dolazili su u Juzivku do Boljševičke revolucije 1917. godine. Industrijalizacija Donbasa odvijala se krajem 19. i početkom 20. veka uz učešće Britanaca, Belgijanaca, Francuza i Poljaka. Grad koji Rusija danas smatra svojim osnovao je Velšanin na kozačkoj zemlji. Rusije nema u ovoj formuli. Tu su bila slabo naseljena stepska područja gde su se susretali uticaji različitih zemalja i sila. Kozaci, povezani sa Zaporoškoj Sičiju, ovde su igrali važnu ulogu. Upravo su oni osvojili ove zemlje. Ovde jednostavno nije bilo stabilne ruske većine.

Pod Ruskim carstvom

Krajem 18. veka, ove teritorije su postale deo Ruskog carstva. Ali politička pripadnost ne znači etničko jedinstvo. Carstvo je naseljavalo region ljudima različitog porekla – Ukrajincima, Rusima, Grcima, Nemcima i Srbima. Donbas je od samog početka formiran kao multinacionalni prostor.

Kao što je već pomenuto, industrijalizacija Donbasa je u velikoj meri bila zasnovana na uvezenim zapadnim tehnologijama i stručnosti. Ovo nije bio izolovani „unutrašnji“ razvoj, već deo šireg evropskog ekonomskog procesa. Od samog početka, Juzivka je bila multikulturalno okruženje gde je formiran novi industrijski identitet regiona. Upravo je industrijski razvoj u 19. veku pretvorio region u jedan od ključnih industrijskih centara. Radnici iz različitih delova carstva su dolazili ovde. U ovom okruženju, ruski jezik je postao jezik proizvodnje i gradskog života, ali ne kao znak etničke većine, već kao sredstvo komunikacije. Popis stanovništva Ruskog carstva iz 1897. godine pokazuje pomešanu sliku: na selu su dominirali ljudi koji govore ukrajinski, dok su gradovi bili više rusifikovani. Ovo je tipična posledica industrijalizacije, a ne dokaz „ruske prirode“ regiona.

Odakle toliko ruskih govornika?

Ali ako Donbas nije bio „ruski“ od samog početka, zašto tamo ima toliko ljudi koji govore ruski? Odgovor na ovo pitanje leži u jednom od najtežih poglavlja novije istorije Ukrajine: periodu 1932-1933. Holodomoru. Staljinov režim je veštački izazvao masovnu glad na teritoriji Ukrajine: konfiskovao je žito, zatvorio granice i stavio čitava sela na „crne liste“; ljudi su umirali čak i bez prava da napuste svoje domove i potraže hranu. Prema različitim procenama, oko četiri miliona Ukrajinaca je umrlo, a to su samo direktne žrtve, ne uzimajući u obzir demografske gubitke u narednim decenijama. Donjecka i Luhanska oblast bile su među područjima najvećih razaranja.

Kolhozniki iz Rusije

Zatim, 25. oktobra 1933. godine, Savet narodnih komesara SSSR-a usvojio je tajnu rezoluciju „o preseljenju 21 hiljade ruskih porodica u Ukrajinu“. Za preseljenje je izdvojeno 15,5 miliona rubalja. Više od 300 vozova sa Rusima stiglo je u Donbas. Ovi novi stanovnici nisu imali ukrajinske korene niti veze sa ovom zemljom. Imali su samo sovjetski patriotizam. Dakle, Holodomor nije bio jedini instrument promene etničkog sastava Donbasa. Pre i posle njega, tridesetih godina prošlog veka bila je represija; „pogubljena renesansa“ i deportacije u Sibir svih onih koje su sovjetske vlasti smatrale „nepouzdanim“, odnosno učitelja, sveštenika, kulturnih radnika i jednostavno bogatih zemljoposednika. Oni koji su mogli da sačuvaju i prenesu nacionalni identitet budućim generacijama bili su uništeni ili proterani. Na njihovo mesto došli su ljudi bez veza sa ovom zemljom, sa drugačijim jezikom i drugačijim kolektivnim pamćenjem.

Decenije sovjetske rusifikacije

Usledile su decenije sovjetske rusifikacije: škole u ​​kojima se nastava odvijala isključivo na ruskom; preduzeća sa dokumentacijom na ruskom; masovna kultura u kojoj je ukrajinski jezik predstavljen kao nešto „seljačko“ i „zastarelo“. Do kraja 20. veka, ruski jezik je zaista dominirao regionom, ali to nije bio prirodan proces, niti je bio izraz „ruske duše“ Donbasa. To je bio rezultat genocida i sistematske politike asimilacije koja se protezala kroz generacije.

Mariupol pod ruskom čizmom

A sada pogledajte šta se danas dešava u mom Mariupolju. Pre ruske invazije 24. februara 2022. godine, grad je bio dom za cca pola miliona ljudi. Tokom tri meseca ruske blokade i bombardovanja, najmanje 22.000 civila je ubijeno, a to je samo vrlo minimalna procena. Ostali su pobegli ili su deportovani. Prema rečima Petra Andruščenka, savetnika legitimnog gradonačelnika Mariupolja, u gradu je ostalo oko 80.000 meštana, uglavnom penzionera. A 59.000 civilnih migranata iz Rusije i Centralne Azije došlo je u grad, što je klasičan ruski modus operandi: „Ubijamo ili proterujemo starosedelačko stanovništvo i dovodimo svoje. Posle jedne generacije, izjavljujemo da je oduvek bilo rusko“. Isto je bilo i sa krimskim Tatarima nakon deportacije 1944. godine. Isto je bilo i u Donjeckoj oblasti posle Holodomora. I isto se sada dešava u Mariupolju i drugim okupiranim ukrajinskim teritorijama.

Donbas u nezavisnoj Ukrajini: često zanemaren razvoj

Nakon 1991. godine, Donbas je postao deo nezavisne Ukrajine u međunarodno priznatim granicama, koje priznaju i UN. Upravo u tom periodu region je ne samo zadržao svoj industrijski potencijal, već se i ekonomski razvijao. Do 2014. godine, Donjeck je bio jedan od najbogatijih i najdinamičnijih gradova u Ukrajini. Postojala su velika industrijska preduzeća, finansijski resursi, a razvijala se i infrastruktura. U Donjecku su izgrađeni moderni stadioni, putevi, aerodrom i poslovni centri. Prijem Evropskog prvenstva u fudbalu 2012. godine postao je simbol ovog razvoja: Donjeck se pokazao kao moderan evropski grad. Važno je naglasiti da se ovaj razvoj odvijao u okviru ukrajinske države i njenog ekonomskog sistema, a i uz učešće ukrajinskog budžeta, preduzeća i međunarodnih investicija. Donbas nije postojao kao posebna ekonomska jedinica koju „održava“ Rusija, kako to prikazuje ruska propaganda.

Donbas nije bio zavisan od Rusije

Mit da je „Rusija dala Donbasu sav njegov razvoj“ ne odgovara činjenicama. Temelji industrije postavljeni su još u carskom periodu uvođenjem zapadnih tehnologija i stručnjaka. U sovjetsko vreme, Donbas je bio deo svesavezne ekonomije, kao i drugi regioni. Međutim, posle 1991. godine, razvoj ovog regiona se odvijao u okviru nezavisne države Ukrajine. Štaviše, ekonomske veze Donbasa bile su usmerene ne samo ka Rusiji, već i ka drugim tržištima. Ukrajinska metalurška preduzeća izvozila su proizvode u Evropu, Aziju i druge delove sveta. Što još jednom potvrđuje: Donbas je bio uključen u globalnu ekonomiju i nije bio zavisan od Rusije.

„Narod Donbasa“ je mit stvoreni u Moskvi

Jedan od ključnih elemenata ruske propagande je koncept „posebne nacije Donbasa“ kao navodno odvojene zajednice sa sopstvenim identitetom, koja teži samoopredeljenju. To je atraktivan, ali potpuno fiktivan konstrukt.

Sa antropološke, kulturne i međunarodno-pravne tačke gledišta, „narod Donbasa“ ne postoji. Ukrajinci, Grci, Jevreji, Bugari, Rusi i predstavnici mnogih drugih naroda živeli su u Donjeckoj i Luhanskoj oblasti, kao i u većini regiona Ukrajine. Činjenica da žive u istom regionu i koriste zajednički svakodnevni jezik ne stvara novi subjekt međunarodnog prava. Ja sam dobar primer: tinejdžerske godine sam provela u Mariupolju, studije sam završila u Donjecku, u svakodnevnom životu sam uglavnom govorila ruski, iako sam odlično vladam i ukrajinskim. Istovremeno, ja sam Ukrajinka, imam ukrajinski pasoš i jasan osećaj pripadnosti Ukrajini. Milioni ljudi oko mene živeli su na isti način. Govoriti ruski nije isto što i „ruski identitet“, i ta razlika je suštinska. Upravo to Rusija namerno zamagljuje u svojoj propagandi, kada "meša" jezik svakodnevne komunikacije sa političkim identitetom. Dozvolite mi da ilustrujem još jednim ličnim primerom: pošto sam udata za Srpkinju, poslednjih 15 godina uglavnom sam govorila srpski u svakodnevnom životu, ali me to nije učinilo (i nikada neće) Srpkinjom.

Ko ima pravo na samoopredeljenje?

U međunarodnom pravu, pravo na samoopredeljenje odnosi se na kolonijalne nacije koje su sistematski ugnjetavane. Međutim, ono ne predviđa pravo bilo koje regionalne grupe (ili čak većine) da se otcepi od države, posebno ako je ta „želja“ organizovana i naoružana od strane susedne države. U suprotnom, bilo koja država na svetu mogla bi biti raščlanjena i podeljena dovođenjem svojih građana tamo i održavanjem „referenduma“ uz pretnju oružjem, kao što se dogodilo na Krimu.

U naučnom smislu, „nacija“ nije samo stanovništvo određene teritorije. To je zajednica sa istorijskim identitetom, kulturom, a često i jezikom. U Donbasu ne postoji poseban jezik ili kultura koji bi formirali nezavisnu „donbasku naciju“. Donbas je deo ukrajinskog društva sa svim svojim raznolikostima.

Separatizam sa spoljnom intervencijom

Istovremeno, pravo na samoopredeljenje, o kome se često raspravlja, ne znači automatsko pravo na secesiju. Prema principima UN, ono se mora ostvarivati bez kršenja teritorijalnog integriteta država. Takozvane Donjecka Narodna Republika (DNR) i Luhanska Narodna Republika (LNR) nisu priznate kao države od strane međunarodne zajednice. One se smatraju delom teritorije Ukrajine. Pored toga, izveštaji OEBS-a su konstatovali odlučujući uticaj spoljnih faktora na razvoj sukoba. Stoga je teško nazvati događaje posle 2014. godine samoopredeljenjem. Mnogo je tačnije govoriti o separatizmu u vezi sa spoljnom intervencijom, koja koristi istorijske argumente kao alat.

2014: Ne „građanski rat“, već operacija ruskih specijalnih službi

Jedan od najopasnijih ruskih narativa u diskusijama o Donbasu je termin „građanski rat na istoku Ukrajine“. Koristili su ga neki međunarodni mediji i neki političari. Ovaj termin je laž. U noći između 11. i 12. aprila 2014. godine, grupa od 52 naoružane osobe prešla je ukrajinsku granicu sa ruske strane. Predvodio ih je Igor Girkin (pseudonim Strelkov), penzionisani pukovnik ruskog FSB-a, ruski državljanin i veteran sukoba u Pridnjestrovlju, Bosni i Čečeniji. Njegova grupa je 13. aprila izvršila oružani napad na zaposlene ukrajinske SBU u blizini Slovjanska, u kojem je jedan ubijen, a troje ranjeno. Girkin je zauzeo administrativne zgrade i, u ime „boraca Donbasa“, proglasio osnivanje „DNR“. To nije bio spontani narodni ustanak. To je bila oružana operacija stranih – ruskih – obaveštajnih službi. Sam Girkin je to više puta javno potvrdio: „Ja sam povukao okidač za rat.“ Čovek iz Moskve, oficir FSB-a, doveo je naoružanu jedinicu i „pokrenuo“ sukob, koji je potom svetu predstavljen kao „izraz volje lokalnog stanovništva“.

Dokazi o vpletenosti Rusije

Istina je da je u proleće 2014. godine u nekim gradovima Donbasa vladalo protestno raspoloženje. Nakon Majdana i promene vlasti u Kijevu, deo ljudi je osetio nesigurnost. Ali između društvenog nezadovoljstva i oružanog preuzimanja vlasti postoji provalija, koju su popunili konkretni ljudi sa konkretnim automatskim puškama koje su došle iz konkretne zemlje – iz Rusije.

Dokazi o umešanosti Rusije su dokumentovani i provereni. Utvrđeni su prisluškivani razgovori, prisustvo ruskih profesionalnih vojnika koji su zvanično bili „na odmoru“ i snabdevanje teškim naoružanjem preko otvorene granice. Vrhunac je dostignut 17. jula 2014. godine, kada je putnički Boeing na letu MH17 između Amsterdama i Kuala Lumpura oboren iznad Donbasa. Poginulo je 298 ljudi, među njima nijedan vojnik. Okružni sud u Hagu utvrdio je: protivvazdušni raketni sistem „Buk“ je isporučen iz ruske vojne jedinice u Kursku u Donjecku oblast. Girkin je u odsustvu osuđen na doživotnu robiju. A nazivati sve ovo „građanskim ratom“ znači biti satvorac laži.

Odgovor leži u logici

Donbas nije „jedan identitet“ i nije „jedna istorija“. To je pogranična oblast, oblikovana kretanjem ljudi, industrijalizacijom i međukulturnom saradnjom. I upravo zato tvrdnja o njegovoj „uvek ruskoj prirodi“ ne odgovara činjenicama. Možda neki čitaoci misle: zašto se mučiti sa dalekim ratom? Šta ja imam od Mariupolja i Donjecka?

Odgovor leži u logici, a ne u geografiji. Logika koju Rusija koristi za Donbas je univerzalno sredstvo: „Ovde žive ljudi koji govore našim jezikom, stoga je ovo naša zemlja“ i „Ovo je uvek bila naša zemlja, stoga se granice mogu menjati.“ Ako ova logika postane prihvatljiva norma, svaka zemlja sa nacionalnim manjinama biće potencijalna meta za sličan scenario. Ako je „zaštita svojih“ dovoljan razlog za oružanu vojnu invaziju, onda međunarodni sistem bezbednosti uspostavljen posle 1945. i konsolidovan u Helsinškim sporazumima iz 1975. godine jednostavno nestaje. Ovo nije apstrakcija. Ovo je realna pretnja koju Ukrajina zadržava po cenu hiljada ljudskih života.