С оне стране људскости: Сведочења Украјинаца о мучењима у руском заробљеништву

Чланак је првобитно објављен у недељнику „Демокрација“, а за SEE Ukraine смо га ажурирали. Ауторка: Ирина Сејдханова, украјинска новинарка и публицисткиња

Русија некажњено чини ратне злочине: не само да свакодневно напада цивилно становништво Украјине стотинама дронова и ракета, не само да отима украјинску децу и „преваспитава“ их у Русе, не само да уништава све украјинско на привремено окупираним територијама Украјине, већ и мучи војне и цивилне заробљенике.

Сведочења људи који су преживели руско заробљеништво потресна су. Често је тешко уопште замислити како су Руси – људи који су донедавно желели да буду део цивилизованог света – способни за такву бруталност. Али то је украјинска стварност већ више од дванаест година. Увек треба имати на уму да руска агресија на Украјину није почела 2022, већ 2014. године. Тада су људи у Донецку једноставно нестајали; Руси су усред бела дана отимали украјинске активисте, представнике интелигенције, али и обичне људе с проевропским и проукрајинским ставовима. Велика већина тих људи – чак ни њихова тела – никада није пронађена.

Степан Чубенко

Прва жртва Руса међу украјинском децом постао је тинејџер из Донецке области Степан Чубенко. Шеснаестогодишњак је с пријатељима учествовао на скуповима подршке територијалном интегритету Украјине у родном Краматорску. Једног дана враћао се возом из престонице Кијива кући и требало је да преседне у Донецку, али су га тамо, на железничкој станици, зграбили руски терористи из самопроглашеног „министарства безбедности“ тзв. ДНР – због жуто-плаве траке на ранцу. Степана су отели, у заробљеништву су га тукли и дан за даном мучили. Терали су га да изда сопствену земљу, а затим су га стрељали. Његова мајка је касније рекла: „Чак и током окупације ходао је у мајици с натписом ‚Слава Украјини‘ и говорио да се не боји, јер је на својој земљи.“ Важно је додати да је Степанова мајка етничка Рускиња и држављанка Русије, која је у Украјини живела мирно и срећно све док Русија није дошла да „брани“ њу и њену децу…

Окупација није мир

Када говоримо о заробљеништву и мучењима, најчешће помињемо војнике, иако Руси без трунке милости муче и сасвим обичне цивиле – без обзира на године или пол. Зато Украјина покушава да што гласније поручи свету да окупација није мир и да је руска окупација у многим случајевима страшнија од рата. Од руских дронова и ракета понекад се још може сакрити, али када се руска војска настани у граду или селу, почиње прави ужас.

Ужас у Бучи

Године 2022. цео свет је остао у шоку када су украјински војници ослободили Бучу код Кијива. Град је био под руском контролом само 33 дана, али су за то време Руси на подручју бучанске општине мучили и убили 554 особе, од тога 381 у самом граду. После ексхумација постало је јасно да су многе жртве најпре силоване, а затим мучене и убијене. Руси нису поштедели ни децу, ни жене, ни старије. Русија је, наравно, покушала да негира масовне злочине против човечности, али су све међународне организације и светски медији добили непобитне фото и видео доказе руских зверстава на тада окупираним територијама.

Европа не схвата

У децембру 2025. широм Немачке одржани су протести против увођења обавезног војног рока. Према писању медија Nexta на мрежи X, слоган омладинских протеста гласио је: „Радије живети под Путином него се борити.“ Немачка је 5. децембра 2025. усвојила закон о војној служби, чији је циљ јачање оружаних снага због растуће претње из Русије. Као одговор на то, пише Nexta, немачка омладина поручује да не жели да гине за своју земљу и да би радије изабрала бекство или окупацију него рат. Ова ситуација јасно показује да Европа заправо не схвата да пораз у рату и живот под окупацијом не значе само замену једне заставе другом. Окупација значи убијања, мучења и силовања, а – као шлаг на торти – и принудну службу у војсци окупатора.

Опљачкани Донбас

Да је заиста тако, доказују већ поступци Русије на привремено окупираном Донбасу. Године 2014. тамо су најпре мучили и побили све проукрајинске активисте којима није успело да побегну, затим су уништили инфраструктуру, потопили руднике, опљачкали фабрике и градове, а после свега тога су 2022. све мушкарце, наоружане само застарелим оружјем, послали као топовско месо у јуриш на украјинску војску.

Русија изблиза

У августу 2025. готово сви светски медији извештавали су о бившем градоначелнику Херсона Володимиру Миколајенку, који је у руском заробљеништву провео више од три године. Руси су га отели у априлу 2022, током окупације града. Припадници ФСБ-а држали су га у згради градске полиције, дуго су га тукли, мучили и приморавали на сарадњу. Миколајенко је сведок руских злочина како над цивилним становништвом, тако и над ратним заробљеницима. Прича да су их мучили, тукли, ускраћивали им лечење, нису их изводили у шетњу, вербално их понижавали, забрањивали им да говоре украјински и терали их да певају руску химну. У једном од првих интервјуа после ослобађања рекао је: „Видео сам Русију изблиза и уверен сам да нема ничег одвратнијег, подлијег и мање сличног Украјини од Русије. Понекад ми се чини да они који Русију нису видели тако изблиза као ја уопште не схватају против чега се боримо и колико је важно да не изгубимо овај рат.“

Јевген Малик

Захваљујући украјинској амбасади у Словенији, у сарадњи с владином канцеларијом за комуникације и Центром за европску перспективу, 23. октобра 2025. у Љубљани је одржан сусрет с представницима украјинског пројекта Break the fake, посвећеног борби против дезинформација и размени искустава с европским партнерима о изазовима руског информационог рата против слободног света. Гост сусрета био је украјински војник Јевген Малик, који је у руском заробљеништву провео две и по године. Његово искуство поклапа се с искуствима Володимира Миколајенка и других ослобођених Украјинаца – и војника и цивила. Јевген је испричао да су Руси изузетно домишљати у мучењу. Поред физичког злостављања, батињања и мучења, заробљеници су били изложени и тешком психолошком притиску – морали су да слушају руску пропаганду и лажи о Украјини и стању на фронту. Јевгена и његове другове тукли су електрошокерима, пуштали на њих псе и ускраћивали им медицинску помоћ. Готово сви су стално били прекривени гнојним ранама, јер кожа између батињања није стизала да зарасте.

Смрти у Оленивки

Према сведочењима многих ослобођених, неки заробљеници нису издржали злостављање и умрли су. Људима с хроничним болестима често нису давали лекове, што је за њих било кобно. Руси такве смрти по правилу прикривају. Познат је терористички напад у Оленивки 29. јула 2022, у којем је живот изгубило најмање 53 браниоца Мариупоља, а више од 130 их је рањено. Руси су покушали да за напад окриве Украјину. Руска пропаганда ширила је лаж да је Украјина сама била заинтересована за смрт заробљеника, јер би они могли да „открију непријатне тајне“. Извештај Канцеларије високог комесара UN за људска права (OHCHR) из 2023. потврдио је да експлозију није изазвала ракета HIMARS, како је тврдила Русија. Али то је била само манипулација, чији је циљ био да се прикрију размере руских злочина над ратним заробљеницима, који су заштићени Женевском конвенцијом, коју Русија потпуно игнорише. И не само то – још 2019. Русија је повукла признање надлежности Међународне комисије за утврђивање чињеница, предвиђене Допунским протоколом уз Женевске конвенције о заштити жртава међународних оружаних сукоба.

Цивилизацијски понор

Треба нагласити да Украјина, за разлику од Русије, која је пала на ниво терористичке организације, поштује Женевску конвенцију и руским заробљеницима обезбеђује хумано поступање и достојанствене услове. Осим тога, међународне организације имају слободан приступ руским заробљеницима у Украјини. Руски ратни заробљеници добијају квалитетну храну у довољним количинама, имају приступ лекарима и стоматолозима и могу да обављају верске обреде ако то желе. Људима који су дошли да убијају Украјинце само зато што су Украјинци Украјина не ускраћује контакте с њиховим ближњима, нити могућност зараде. Између Украјине и Русије зјапи цивилизацијски понор.

Русија крши права заробљеника

Украјина неуморно ради на томе да из руског заробљеништва врати кући све, и цивиле и војнике, и да пронађе све нестале. Руска страна систематски крши међународне конвенције и права заробљеника, одбија да објави информације о притвореним лицима, блокира приступ независним организацијама и спроводи вансудска погубљења ратних заробљеника. Осим тога, Русија непрестано опструира процес размене, одуговлачи га, категорички одбија да размени неке украјинске заробљенике и поставља неостварљиве услове. Али, срећом, Украјини уз подршку међународних партнера ипак полази за руком да враћа своје људе.

Смрт после повратка кући

Нажалост, ни ослобађање из заробљеништва не гарантује миран ни здрав живот код куће. Многи Украјинци враћају се у домовину крајње исцрпљени, с великим губитком тежине, с узнапредовалим нелеченим болестима, неправилно зараслим ранама и тешким посттрауматским стресним поремећајем. Дешава се да украјински војници после ослобађања умру од последица мучења, дуготрајног гладовања или психичког насиља. Тако је, на пример, Дмитро Шаповалов, ослобођен 2023. и познат по снимку на којем плаче од среће јер после дугог времена први пут поново једе јабуку, 2025. изненада преминуо од срчаног застоја, са само 33 године. Или Сергиј Добровољски (43), ослобођен у мају 2025, који је умро само месец дана после повратка кући због здравствених компликација. Или Валериј Зеленски (57), који је преживео 36 месеци заробљеништва, али је после ослобађања умро од некрозе ткива изазване нечовечним условима у руском заробљеништву.

Новинарка Викторија Рошчина

Русија убија и новинаре. Према подацима украјинског Института за масовне информације (ИМИ), од почетка инвазије пуних размера у руској агресији убијено је 134 медијска радника, од тога 15 током обављања новинарског посла. Према подацима Парламентарне скупштине Савета Европе, у руском заробљеништву и даље је најмање 26 украјинских новинара. Највише пажње изазвао је случај новинарке Викторије Рошчине, коју су Руси отели, мучили и убили. Заробљена је у августу 2023, а њени родитељи сазнали су за ћеркину смрт тек у октобру 2024. Руска страна дуго је одбијала да преда Викторијино тело, а када је коначно враћено, било је непрепознатљиво, с траговима мучења и сецирања, без мозга, очију и дела душника, и обележено као тело неидентификованог мушкарца. Тек ДНК анализом потврђено је да је реч о Викторији Рошчиној.

Злочини усред Европе

Већ више од дванаест година Русија у Украјини крши међународно право, систематски гази људска права и чини злочине против човечности у срцу Европе. А свет и даље покушава да у Русима види партнере и пријатеље. За Украјинце је изузетно важно да свет коначно стане на њихову страну и примора Русију да одговара за све своје злочине – само тако постоји нада да се страхоте које проживљава украјински народ више никада нигде у Европи неће поновити.