S one strane ljudskosti: Svedočenja Ukrajinaca o mučenjima u ruskom zarobljeništvu

Članak je prvobitno objavljen u nedeljniku „Demokracija“, a za SEE Ukraine smo ga ažurirali. Autorka: Irina Sejdhanova, ukrajinska novinarka i publicistkinja

Rusija nekažnjeno čini ratne zločine: ne samo da svakodnevno napada civilno stanovništvo Ukrajine stotinama dronova i raketa, ne samo da otima ukrajinsku decu i „prevaspitava“ ih u Ruse, ne samo da uništava sve ukrajinsko na privremeno okupiranim teritorijama Ukrajine, već i muči vojne i civilne zarobljenike.

Svedočenja ljudi koji su preživeli rusko zarobljeništvo potresna su. Često je teško uopšte zamisliti kako su Rusi – ljudi koji su donedavno želeli da budu deo civilizovanog sveta – sposobni za takvu brutalnost. Ali to je ukrajinska stvarnost već više od dvanaest godina. Uvek treba imati na umu da ruska agresija na Ukrajinu nije počela 2022, već 2014. godine. Tada su ljudi u Donecku jednostavno nestajali; Rusi su usred bela dana otimali ukrajinske aktiviste, predstavnike inteligencije, ali i obične ljude s proevropskim i proukrajinskim stavovima. Velika većina tih ljudi – čak ni njihova tela – nikada nije pronađena.

Stepan Čubenko

Prva žrtva Rusa među ukrajinskom decom postao je tinejdžer iz Donecke oblasti Stepan Čubenko. Šesnaestogodišnjak je s prijateljima učestvovao na skupovima podrške teritorijalnom integritetu Ukrajine u rodnom Kramatorsku. Jednog dana vraćao se vozom iz prestonice Kijiva kući i trebalo je da presedne u Donecku, ali su ga tamo, na železničkoj stanici, zgrabili ruski teroristi iz samoproglašenog „ministarstva bezbednosti“ tzv. DNR – zbog žuto-plave trake na rancu. Stepana su oteli, u zarobljeništvu su ga tukli i dan za danom mučili. Terali su ga da izda sopstvenu zemlju, a zatim su ga streljali. Njegova majka je kasnije rekla: „Čak i tokom okupacije hodao je u majici s natpisom ‚Slava Ukrajini‘ i govorio da se ne boji, jer je na svojoj zemlji.“ Važno je dodati da je Stepanova majka etnička Ruskinja i državljanka Rusije, koja je u Ukrajini živela mirno i srećno sve dok Rusija nije došla da „brani“ nju i njenu decu…

Okupacija nije mir

Kada govorimo o zarobljeništvu i mučenjima, najčešće pominjemo vojnike, iako Rusi bez trunke milosti muče i sasvim obične civile – bez obzira na godine ili pol. Zato Ukrajina pokušava da što glasnije poruči svetu da okupacija nije mir i da je ruska okupacija u mnogim slučajevima strašnija od rata. Od ruskih dronova i raketa ponekad se još može sakriti, ali kada se ruska vojska nastani u gradu ili selu, počinje pravi užas.

Užas u Buči

Godine 2022. ceo svet je ostao u šoku kada su ukrajinski vojnici oslobodili Buču kod Kijiva. Grad je bio pod ruskom kontrolom samo 33 dana, ali su za to vreme Rusi na području bučanske opštine mučili i ubili 554 osobe, od toga 381 u samom gradu. Posle ekshumacija postalo je jasno da su mnoge žrtve najpre silovane, a zatim mučene i ubijene. Rusi nisu poštedeli ni decu, ni žene, ni starije. Rusija je, naravno, pokušala da negira masovne zločine protiv čovečnosti, ali su sve međunarodne organizacije i svetski mediji dobili nepobitne foto i video dokaze ruskih zverstava na tada okupiranim teritorijama.

Evropa ne shvata

U decembru 2025. širom Nemačke održani su protesti protiv uvođenja obaveznog vojnog roka. Prema pisanju medija Nexta na mreži X, slogan omladinskih protesta glasio je: „Radije živeti pod Putinom nego se boriti.“ Nemačka je 5. decembra 2025. usvojila zakon o vojnoj službi, čiji je cilj jačanje oružanih snaga zbog rastuće pretnje iz Rusije. Kao odgovor na to, piše Nexta, nemačka omladina poručuje da ne želi da gine za svoju zemlju i da bi radije izabrala bekstvo ili okupaciju nego rat. Ova situacija jasno pokazuje da Evropa zapravo ne shvata da poraz u ratu i život pod okupacijom ne znače samo zamenu jedne zastave drugom. Okupacija znači ubijanja, mučenja i silovanja, a – kao šlag na torti – i prinudnu službu u vojsci okupatora.

Opljačkani Donbas

Da je zaista tako, dokazuju već postupci Rusije na privremeno okupiranom Donbasu. Godine 2014. tamo su najpre mučili i pobili sve proukrajinske aktiviste kojima nije uspelo da pobegnu, zatim su uništili infrastrukturu, potopili rudnike, opljačkali fabrike i gradove, a posle svega toga su 2022. sve muškarce, naoružane samo zastarelim oružjem, poslali kao topovsko meso u juriš na ukrajinsku vojsku.

Rusija izbliza

U avgustu 2025. gotovo svi svetski mediji izveštavali su o bivšem gradonačelniku Hersona Volodimiru Mikolajenku, koji je u ruskom zarobljeništvu proveo više od tri godine. Rusi su ga oteli u aprilu 2022, tokom okupacije grada. Pripadnici FSB-a držali su ga u zgradi gradske policije, dugo su ga tukli, mučili i primoravali na saradnju. Mikolajenko je svedok ruskih zločina kako nad civilnim stanovništvom, tako i nad ratnim zarobljenicima. Priča da su ih mučili, tukli, uskraćivali im lečenje, nisu ih izvodili u šetnju, verbalno ih ponižavali, zabranjivali im da govore ukrajinski i terali ih da pevaju rusku himnu. U jednom od prvih intervjua posle oslobađanja rekao je: „Video sam Rusiju izbliza i uveren sam da nema ničeg odvratnijeg, podlijeg i manje sličnog Ukrajini od Rusije. Ponekad mi se čini da oni koji Rusiju nisu videli tako izbliza kao ja uopšte ne shvataju protiv čega se borimo i koliko je važno da ne izgubimo ovaj rat.“

Jevgen Malik

Zahvaljujući ukrajinskoj ambasadi u Sloveniji, u saradnji s vladinom kancelarijom za komunikacije i Centrom za evropsku perspektivu, 23. oktobra 2025. u Ljubljani je održan susret s predstavnicima ukrajinskog projekta Break the fake, posvećenog borbi protiv dezinformacija i razmeni iskustava s evropskim partnerima o izazovima ruskog informacionog rata protiv slobodnog sveta. Gost susreta bio je ukrajinski vojnik Jevgen Malik, koji je u ruskom zarobljeništvu proveo dve i po godine. Njegovo iskustvo poklapa se s iskustvima Volodimira Mikolajenka i drugih oslobođenih Ukrajinaca – i vojnika i civila. Jevgen je ispričao da su Rusi izuzetno domišljati u mučenju. Pored fizičkog zlostavljanja, batinjanja i mučenja, zarobljenici su bili izloženi i teškom psihološkom pritisku – morali su da slušaju rusku propagandu i laži o Ukrajini i stanju na frontu. Jevgena i njegove drugove tukli su elektrošokerima, puštali na njih pse i uskraćivali im medicinsku pomoć. Gotovo svi su stalno bili prekriveni gnojnim ranama, jer koža između batinjanja nije stizala da zaraste.

Smrti u Olenivki

Prema svedočenjima mnogih oslobođenih, neki zarobljenici nisu izdržali zlostavljanje i umrli su. Ljudima s hroničnim bolestima često nisu davali lekove, što je za njih bilo kobno. Rusi takve smrti po pravilu prikrivaju. Poznat je teroristički napad u Olenivki 29. jula 2022, u kojem je život izgubilo najmanje 53 branioca Mariupolja, a više od 130 ih je ranjeno. Rusi su pokušali da za napad okrive Ukrajinu. Ruska propaganda širila je laž da je Ukrajina sama bila zainteresovana za smrt zarobljenika, jer bi oni mogli da „otkriju neprijatne tajne“. Izveštaj Kancelarije visokog komesara UN za ljudska prava (OHCHR) iz 2023. potvrdio je da eksploziju nije izazvala raketa HIMARS, kako je tvrdila Rusija. Ali to je bila samo manipulacija, čiji je cilj bio da se prikriju razmere ruskih zločina nad ratnim zarobljenicima, koji su zaštićeni Ženevskom konvencijom, koju Rusija potpuno ignoriše. I ne samo to – još 2019. Rusija je povukla priznanje nadležnosti Međunarodne komisije za utvrđivanje činjenica, predviđene Dopunskim protokolom uz Ženevske konvencije o zaštiti žrtava međunarodnih oružanih sukoba.

Civilizacijski ponor

Treba naglasiti da Ukrajina, za razliku od Rusije, koja je pala na nivo terorističke organizacije, poštuje Ženevsku konvenciju i ruskim zarobljenicima obezbeđuje humano postupanje i dostojanstvene uslove. Osim toga, međunarodne organizacije imaju slobodan pristup ruskim zarobljenicima u Ukrajini. Ruski ratni zarobljenici dobijaju kvalitetnu hranu u dovoljnim količinama, imaju pristup lekarima i stomatolozima i mogu da obavljaju verske obrede ako to žele. Ljudima koji su došli da ubijaju Ukrajince samo zato što su Ukrajinci Ukrajina ne uskraćuje kontakte s njihovim bližnjima, niti mogućnost zarade. Između Ukrajine i Rusije zjapi civilizacijski ponor.

Rusija krši prava zarobljenika

Ukrajina neumorno radi na tome da iz ruskog zarobljeništva vrati kući sve, i civile i vojnike, i da pronađe sve nestale. Ruska strana sistematski krši međunarodne konvencije i prava zarobljenika, odbija da objavi informacije o pritvorenim licima, blokira pristup nezavisnim organizacijama i sprovodi vansudska pogubljenja ratnih zarobljenika. Osim toga, Rusija neprestano opstruira proces razmene, odugovlači ga, kategorički odbija da razmeni neke ukrajinske zarobljenike i postavlja neostvarljive uslove. Ali, srećom, Ukrajini uz podršku međunarodnih partnera ipak polazi za rukom da vraća svoje ljude.

Smrt posle povratka kući

Nažalost, ni oslobađanje iz zarobljeništva ne garantuje miran ni zdrav život kod kuće. Mnogi Ukrajinci vraćaju se u domovinu krajnje iscrpljeni, s velikim gubitkom težine, s uznapredovalim nelečenim bolestima, nepravilno zaraslim ranama i teškim posttraumatskim stresnim poremećajem. Dešava se da ukrajinski vojnici posle oslobađanja umru od posledica mučenja, dugotrajnog gladovanja ili psihičkog nasilja. Tako je, na primer, Dmitro Šapovalov, oslobođen 2023. i poznat po snimku na kojem plače od sreće jer posle dugog vremena prvi put ponovo jede jabuku, 2025. iznenada preminuo od srčanog zastoja, sa samo 33 godine. Ili Sergij Dobrovoljski (43), oslobođen u maju 2025, koji je umro samo mesec dana posle povratka kući zbog zdravstvenih komplikacija. Ili Valerij Zelenski (57), koji je preživeo 36 meseci zarobljeništva, ali je posle oslobađanja umro od nekroze tkiva izazvane nečovečnim uslovima u ruskom zarobljeništvu.

Novinarka Viktorija Roščina

Rusija ubija i novinare. Prema podacima ukrajinskog Instituta za masovne informacije (IMI), od početka invazije punih razmera u ruskoj agresiji ubijeno je 134 medijska radnika, od toga 15 tokom obavljanja novinarskog posla. Prema podacima Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, u ruskom zarobljeništvu i dalje je najmanje 26 ukrajinskih novinara. Najviše pažnje izazvao je slučaj novinarke Viktorije Roščine, koju su Rusi oteli, mučili i ubili. Zarobljena je u avgustu 2023, a njeni roditelji saznali su za ćerkinu smrt tek u oktobru 2024. Ruska strana dugo je odbijala da preda Viktorijino telo, a kada je konačno vraćeno, bilo je neprepoznatljivo, s tragovima mučenja i seciranja, bez mozga, očiju i dela dušnika, i obeleženo kao telo neidentifikovanog muškarca. Tek DNK analizom potvrđeno je da je reč o Viktoriji Roščinoj.

Zločini usred Evrope

Već više od dvanaest godina Rusija u Ukrajini krši međunarodno pravo, sistematski gazi ljudska prava i čini zločine protiv čovečnosti u srcu Evrope. A svet i dalje pokušava da u Rusima vidi partnere i prijatelje. Za Ukrajince je izuzetno važno da svet konačno stane na njihovu stranu i primora Rusiju da odgovara za sve svoje zločine – samo tako postoji nada da se strahote koje proživljava ukrajinski narod više nikada nigde u Evropi neće ponoviti.