Već dugi niz godina bavim se razotkrivanjem ruske propagande. Nažalost, s njom sam se susrela prilično rano, još dok sam išla u školu. Zatim sam posmatrala kako propaganda deluje u već nezavisnoj Ukrajini, a poslednjih 16 godina je proučavam ovde, u zemljama bivše Jugoslavije. Sada, kada govorim mnogo jezika, veoma je zanimljivo videti da Rusi više ni ne pokušavaju da svoje laži prilagode svakoj pojedinačnoj zemlji (jer su shvatili da će ljudi bez sposobnosti kritičkog mišljenja i proveravanja informacija ionako poverovati u sve), već jednostavno štancuju iste rečenice, teze i „činjenice“, samo na različitim jezicima.
Pre neki dan sam na Tviteru naišla na novu rusku propagandnu matricu na srpskom jeziku, u stilu whataboutism-a. Poželela sam da je raščlanim, kako bih zorno pokazala kako funkcioniše propagandna mašinerija terorističke federacije. Za to mi je trebalo nekoliko dana, ali ne žalim, jer se na ovom primeru veoma dobro vidi koliko je lako manipulisati ljudima koji nisu navikli da postavljaju pitanja.
Dakle, nalog ZICER je verifikovan, ali istovremeno ima i oznaku „Parody account“. To je zgodan štit: može se širiti politička poruka, a na svaku kritiku odgovoriti „pa to je parodija“.
Računa se i na to da će ljudi, kada vide plavu kvačicu, nalog doživeti kao pouzdan, da neće ulaziti u profil i da neće videti da je to tobože parodijski nalog. Sam tekst ne sadrži nikakvu parodiju. To je direktan politički zaključak, a jedanaest istorijskih argumenata služi mu samo kao podloga.
Konstrukcija teksta ponavlja se jedanaest puta: „Rusija je ubila X. Ne, to je bila Y.“ Finale: „Ok ovo u Ukrajini je bratoubilački rat koji finansira Evropa.“
To je klasičan whataboutism, poznat i kao tu quoque. Cilj ovog postupka nije da se nešto dokaže o ruskom ratu u Ukrajini. Cilj je drugačiji – promeniti temu. Umesto pitanja „šta Rusija sada radi u Ukrajini?“ čitaocu se podmeće pitanje „a ko je u istoriji bio gori?“.
Primenjeno je više metoda odjednom
1. Čovek od slame (strawman) – osoba ne opovrgava činjenicu, već sopstvenu, iskrivljenu i emotivniju verziju te činjenice. Niko nikada nije optuživao Rusiju za Hirošimu, trgovinu robljem ili događaje u Kongu. Autor sam izmišlja apsurdne optužbe, sam ih „opovrgava“ i stvara iluziju da su sve optužbe protiv Rusije jednako neosnovane.
2. Lažna jednakost i skretanje teme. Čak i ako su svi navedeni zločini istiniti (a jesu), nijedan od njih ne poništava nijedan ruski zločin. Zločini se ne prebijaju. Leopoldovi postupci u Kongu ne čine zakonitim uništenje Mariupolja.
3. Selektivno prećutkivanje (cherry-picking by omission). Spisak je sastavljen tako da čitalac ne primeti da Rusija i SSSR imaju sopstveni, veoma dugačak, sličan spisak.
4. Manipulacija brojkama. Tamo gde je zločin zapadni, brojke su često naduvane (Koreja, Kambodža, Irak). Tamo gde je broj „nezgodan“, autor ga umanjuje, jer ni sam ne poznaje dobro temu (Indija, Alžir). Brojke se prilagođavaju emociji, a ne izvorima.
5. Anafora i ritam. „Ne, to je bila… Ne, to su…“ ponavlja se jedanaest puta. To je tehnika hipnotičkog ponavljanja: posle jedanaest ponavljanja čitalac automatski prihvata i završnu tvrdnju, koja više nije o istoriji, već o sadašnjosti.
6. Inverzija žrtve i agresora. Završna rečenica prebacuje odgovornost za rat sa onoga ko je napao na one koji pomažu žrtvi da se brani.
A sada da pogledamo detalje, tačku po tačku.
1. „Rusija je ubila 300.000 ljudi u Japanu atomskim bombama. Ne, to su Sjedinjene Američke Države.“
Činjenica: atomska bombardovanja Hirošime i Nagasakija izvele su SAD. To niko ne osporava; o tome postoji ogromna, otvorena američka istoriografija i oštra rasprava u samim SAD.
Brojke: najčešće korišćene procene, na koje se poziva i japansko-američka Fondacija za istraživanje radijacionih efekata (RERF), govore o oko 90.000–166.000 poginulih u Hirošimi i 60.000–80.000 u Nagasakiju u roku od dva do četiri meseca posle bombardovanja. Ukupno je to oko 150.000–240.000. „300.000“ ne odgovara procenama broja žrtava samih bombardovanja. Registar žrtava Hirošime zaista sadrži više od 340.000 imena, ali se u njega decenijama upisuju svi preživeli koji su umrli od bilo kog uzroka.
Šta je prećutano: SSSR je 8. avgusta 1945, između dva bombardovanja, objavio rat Japanu i time prekršio pakt o neutralnosti iz 1941. godine. U aprilu 1945. Moskva je najavila da ga neće produžiti, ali je pakt pravno važio do aprila 1946. Posle kapitulacije Japana Sovjetski Savez je u logore odveo oko 575.000 japanskih ratnih zarobljenika, a oko 55.000 njih je umrlo na prinudnom radu. Rusija i danas okupira južna Kurilska ostrva, koja Japan smatra svojim.
Metoda: čovek od slame. Niko ne optužuje Rusiju za Hirošimu.
2. „Rusija je ubila između 5 i 6 miliona Jevreja. Ne, to je bila Nemačka.“
Činjenica: Da, Holokaust je zločin nacističke Nemačke. Da, Crvena armija (jedinicama 1. ukrajinskog fronta; u njenim redovima ukupno su se borili milioni Ukrajinaca) oslobodila je Aušvic 27. januara 1945.
Šta je prećutano:
SSSR je 23. avgusta 1939. sa Hitlerom potpisao pakt Molotov–Ribentrop sa tajnim protokolom o podeli Istočne Evrope. U Brestu su 22. septembra 1939. Vermaht i Crvena armija održali zajedničku ceremoniju predaje grada (često se naziva zajedničkom paradom).
U proleće 1940. NKVD je streljao oko 22.000 poljskih ratnih zarobljenika – oficira, policajaca i pripadnika inteligencije – u Katinskoj šumi, Kalinjinu i Harkivu. SSSR je pola veka pripisivao ovaj zločin nacističkoj Nemačkoj i čak je pokušao da za njega optuži Nemce na Nirnberškom procesu. Moskva je krivicu priznala tek 13. aprila 1990. Drugim rečima, formula „Ne, to je bila Nemačka“ je sovjetski izum, a ne zapadni.
NKVD je 1940. Gestapou predao nekoliko stotina nemačkih i austrijskih antifašista, među njima i Jevreje, koji su pobegli u SSSR (najpoznatija svedokinja je Margarete Buber-Nojman, koja je prošla i Gulag i Ravensbrik).
1948–1953: kampanja protiv „bezrodnih kosmopolita“, streljanje članova Jevrejskog antifašističkog komiteta (1952), „slučaj lekara“ (1953).
Nemačka je priznala svoju krivicu, isplaćuje reparacije i zabranila je poricanje Holokausta. Rusija, s druge strane, i dalje ne daje potpun pristup arhivama NKVD-a i nije, na primer, priznala Holodomor kao genocid.
Metoda: čovek od slame plus podmetanje. Neosporan nemački zločin koristi se kao „alibi“ za sasvim drugu državu.
3. „Rusija je ubila 6 miliona ljudi u Kongu. Ne, to je bila Belgija.“
Činjenica: zločini u Slobodnoj Državi Kongo (1885–1908) jedna su od najstrašnijih stranica kolonijalizma. Važno pojašnjenje: to je bio lični posed kralja Leopolda II, a ne belgijske države. Belgija je anektirala Kongo 1908. upravo pod pritiskom međunarodnog skandala. Procene gubitaka stanovništva veoma se razlikuju – od nekoliko miliona do 10 miliona (Adam Hočild, „Duh kralja Leopolda“). Tačnih podataka nema, jer popisa nije bilo.
Belgija priznaje ovu istoriju: kralj Filip je 2020. izrazio „najdublje žaljenje“ i ponovio ga u Kinšasi 2022, a radila je i posebna parlamentarna komisija (iako je 2022. završila rad bez zajedničkih zaključaka).
Šta je prećutano – ruski kolonijalizam:
Čerkeska tragedija 1860-ih: posle Kavkaskog rata Rusko carstvo je proteralo ili uništilo većinu Čerkeza. Gruzija je to 2011. priznala kao genocid.
Glad u Kazahstanu 1930–1933: umrlo je više od 1,5 miliona ljudi – četvrtina stanovništva Kazahstana; među etničkim Kazasima, prema različitim procenama, i do 38–42%.
Gušenje ustanka u Turkestanu 1916. i Urkun, kada su desetine hiljada kirgiskih civila stradale tokom bekstva u Kinu.
Metoda: selektivno prećutkivanje. Kolonijalizam se predstavlja kao isključivo zapadna pojava, iako je Rusko carstvo bilo drugo najveće kontinentalno kolonijalno carstvo u istoriji.
4. „Rusija je ubila stotine hiljada gladnih ljudi u Indiji i porobila narode Azije i Afrike. Ne, to je bila Engleska.“
Činjenica: britanska kolonijalna politika snosi direktnu odgovornost za gladi u Indiji. I tu autor, paradoksalno, umanjuje: samo glad u Bengalu 1943. odnela je, prema različitim procenama, od 2,1 do 3 miliona života, a gladi u 19. veku – desetine miliona. „Stotine hiljada“ rečito govore o nepoznavanju teme.
Šta je prećutano: Holodomor 1932–1933. u Ukrajini. Prema podacima Instituta za demografiju i društvena istraživanja Nacionalne akademije nauka Ukrajine, direktni gubici iznose oko 3,9 miliona ljudi. Seljacima je oduzimano žito, sela su stavljana na „crne table“, usvojen je zakon „o pet klasova“ (7. avgust 1932), a direktivom od 22. januara 1933. seljacima je zabranjeno da napuštaju Ukrajinu i Kubanj u potrazi za hranom. Holodomor su kao genocid priznali Ukrajina, Evropski parlament (decembar 2022), Bundestag i više od 30 država, među njima Slovenija i Hrvatska (2023).
Metoda: selektivno prećutkivanje. Autor bira upravo onaj zločin (veštačku glad) za koji u sovjetskoj istoriji postoji najdirektniji i najsuroviji pandan.
5. „Rusija je deportovala milione Afrikanaca u lancima da ih porobi u Americi. Ne, to su učinili Britanci, Španci i Portugalci.“
Činjenica: transatlantska trgovina robljem zaista je zločin evropskih država. Prema bazi podataka Slave Voyages (najpotpunijem akademskom izvoru), preko Atlantika je odvedeno oko 12,5 miliona Afrikanaca. Najveći prevoznik bio je Portugal (zajedno sa Brazilom), a zatim Britanija.
Šta je prećutano:
Kmetstvo u Rusiji, to jest faktičko ropstvo sopstvenih podanika. Prema popisu iz 1857, u Ruskom carstvu bilo je više od 20 miliona kmetova; prodavali su ih, gubili na kartama, prodavali odvojeno od porodica. Kmetstvo je ukinuto tek 1861, gotovo istovremeno sa ropstvom u SAD (1863–1865).
Gulag: prema podacima istraživača (En Eplbaum, „Memorijal“), kroz sistem logora prošlo je oko 18 miliona ljudi. Bila je to ekonomija prinudnog rada na državnom nivou.
Masovne deportacije naroda: krimski Tatari (maj 1944, oko 190.000; prema različitim procenama, od petine do skoro polovine umrlo je u prvim godinama progonstva), Čečeni i Inguši (operacija „Sočivo“, februar 1944, oko 490.000), povolški Nemci, Kalmici, Balkarci, narodi Baltika, Ukrajinci iz zapadnih regiona Ukrajine.
Holandija se 2022. zvanično izvinila za ropstvo. U Britaniji i Portugalu vodi se javna rasprava o istorijskoj odgovornosti i obeštećenju, iako vlade to zasad odbijaju. Rusija je, s druge strane, 2021–2022. sudskom odlukom likvidirala „Memorijal“, organizaciju koja je dokumentovala žrtve Gulaga.
Metoda: selektivno prećutkivanje. „Deportacija u lancima“ izraz je koji najbolje opisuje upravo sovjetsku praksu deportacija u teretnim vagonima.
6. „Rusija je ubila hiljade ljudi u Alžiru. Ne, to je bila Francuska.“
Činjenica: Alžirski rat 1954–1962. bio je kolonijalni rat sa mučenjima i masovnim ubistvima. I ovde autor umanjuje: procene broja poginulih kreću se od nekoliko stotina hiljada (francuski istoričari) do 1,5 miliona (zvanična brojka Alžira). Francuska postepeno priznaje krivicu: Makron je 2018. priznao sistem mučenja (slučaj Morisa Odena), a 2021. i ubistvo Alija Bumendželja.
Šta je prećutano: Čečenija. Dva rata (1994–1996. i 1999–2009) odnela su desetine hiljada civilnih života. UN su 2003, prema široko citiranim izveštajima, nazvale Grozni „najrazorenijim gradom na Zemlji“. Evropski sud za ljudska prava doneo je stotine presuda protiv Rusije zbog vansudskih pogubljenja, mučenja i nestanaka ljudi u Čečeniji.
Metoda: projekcija. Rat metropole protiv naroda koji teži nezavisnosti upravo je ono što je Rusija radila u Čečeniji i što sada radi u Ukrajini.
7. „Rusija je ubila 3 miliona ljudi u Vijetnamu i 2 miliona u Kambodži. Ne, to su Sjedinjene Američke Države.“
Vijetnam: rat je imao katastrofalne posledice; procene broja poginulih Vijetnamaca kreću se od 1,3 do 3 miliona (gornju granicu naveo je Hanoj 1995). Ali to je bio i građanski rat, u koji su se s jedne strane direktno umešale SAD, a s druge SSSR i Kina kao snabdevači oružja. SSSR je naoružavao Severni Vijetnam: protivvazdušni raketni sistemi, MiG-ovi, sovjetski savetnici. Drugim rečima, Moskva u ovom ratu nije „nevina strana“, već strana u sukobu.
Kada je reč o Kambodži, tu je posredi direktna falsifikacija. Oko 1,7 miliona Kambodžanaca (približno 21% stanovništva) stradalo je 1975–1979. od režima Crvenih Kmera Pol Pota – komunističkog režima (podaci Programa za proučavanje genocida u Kambodži Univerziteta Jejl; presuda Vanrednih veća u sudovima Kambodže, tribunala uz učešće UN, 2018). Američka bombardovanja Kambodže (1965–1973, najintenzivnija 1969–1973) odnela su, prema ranijim procenama, od 50.000 do 150.000 života; istraživači Ben Kirnan i Tejlor Oven smatraju da je stvarni broj veći. I to je zločin, ali pripisati SAD dva miliona žrtava komunističkog genocida svesna je laž.
Metoda: zamena izvršioca. Žrtve komunističkog režima pripisane su njegovom neprijatelju.
8. „Rusija je ubila šest miliona Korejaca, i s juga i sa severa, milion Kineza tokom Korejskog rata. Ne, to su Sjedinjene Američke Države.“
Ko je počeo: 25. juna 1950. trupe Severne Koreje upale su u Južnu. Otvorene sovjetske arhive (koje je objavio, između ostalih, Wilson Center u okviru projekta Cold War International History Project) pokazuju da je Kim Il Sung više puta tražio od Staljina dozvolu za invaziju i da mu je Staljin dao načelnu saglasnost u januaru 1950, a konačnu u aprilu, tokom Kim Il Sungove posete Moskvi. Sovjetski piloti (64. lovački avijacijski korpus) tajno su se borili na nebu nad Korejom.
Ko je ratovao: u snagama UN, formiranim na osnovu rezolucija Saveta bezbednosti 82–84, borilo se 16 država. To nije bila „američka agresija“, već odgovor UN na invaziju.
Brojke: ukupni gubici Koreje (Sever i Jug, vojni i civilni) procenjuju se na oko 2,5–3 miliona. „Šest miliona“ je dvostruko naduvana brojka. Gubici Kine, prema zvaničnim podacima, iznose oko 180.000, a prema zapadnim procenama do 400.000, tako da je i „milion“ preterivanje.
Metoda: inverzija agresora i manipulacija brojkama. Rat koji je odobrio Staljin pripisan je onome ko je pomogao žrtvi invazije. To je ista šema kao i u finalu objave o Ukrajini.
9. „Rusija je ubila milionn [sic] ljudi u Iraku, čak i pomoću bombi s osiromašenim uranijumom koji uzrokuje rođenje beba s deformitetima dvadeset godina kasnije. Ne, to su Angloamerikanci.“
Rečit detalj, koji dobro pokazuje koliko se autor slabo snalazi u temama kojih se dotiče: pored tačke o Iraku stoji zastava Irana.
Činjenica: invazija na Irak 2003. nije imala mandat Saveta bezbednosti UN, a generalni sekretar UN Kofi Anan ju je 2004. otvoreno nazvao nezakonitom. To je ozbiljna kritika i čuje se pre svega na Zapadu.
Brojke: projekat Iraq Body Count dokumentovao je od 200.000 do 227.000 nasilnih smrti civila od 2003. godine. Istraživanje objavljeno u Lancetu (2006) davalo je višu procenu, a „milion“ je preuzet iz ankete ORB iz 2007, čija je metodologija široko kritikovana. Analiza podataka IBC za period 2003–2008. (Hicks et al., PLoS Medicine, 2011) pokazala je da su 74% smrti civila izazvali nepoznati počinioci, 11% antikoalicione snage, a 12% koalicija.
Osiromašeni uranijum: međunarodne procene (monografija SZO iz 2001. i zaključak naučnog komiteta EU SCHER iz 2010) nisu utvrdile dokazanu vezu između osiromašenog uranijuma i urođenih mana kod ljudi, iako priznaju praznine u znanju; pojedinačna istraživanja o Faludži i dalje su sporna. Predstavljati to kao utvrđenu činjenicu, a kamoli tvrditi da uranijum „uzrokuje rođenje beba s deformitetima dvadeset godina kasnije“, jeste manipulacija i igra na emocije.
Šta je prećutano – Sirija: od 2015. ruska avijacija bombardovala je Alep, Idlib, pijace, bolnice i škole. Komisija UN za istragu o Siriji i Human Rights Watch dokumentovali su napade na civilne objekte i upotrebu kasetne i zapaljive municije.
Metoda: kombinacija hiperbole, pseudonauke i prećutkivanja.
10. „Rusija je ubila više od 240.000 ljudi u Afganistanu. Ne, to su Sjedinjene Države.“
Brojka od 240.000 preuzeta je iz projekta Costs of War Univerziteta Braun, ali u iskrivljenom obliku. To je ukupan broj poginulih u Avganistanu i Pakistanu zajedno, uključujući borce talibana, avganistanske snage bezbednosti i civile koje su ubili sami talibani. Misija UN u Avganistanu (UNAMA) godinama je beležila da su većinu civilnih žrtava prouzrokovale antivladine grupe.
Šta je prećutano: sovjetski rat u Avganistanu 1979–1989. Prema različitim procenama, poginulo je od 1 do 2 miliona Avganistanaca, a oko 5 miliona postalo je izbeglicama. SSSR je izvršio invaziju, ubio aktuelnog lidera zemlje Hafizulaha Amina (operacija „Oluja-333“) i postavio svog čoveka. Podseća li vas to na nešto? U julu 2025. Rusija je postala prva država koja je zvanično priznala vladu talibana.
Metoda: najdirektnije prećutkivanje u celom tekstu. O Avganistanu bez pominjanja sovjetskog rata može da piše samo neko ko računa na neznanje čitalaca.
11. „Rusija je počinila genocid nad autohtonim narodima i anektirala pola Meksika, Portoriko, Havaje i druge teritorije. Ne, to su Sjedinjene Američke Države.“
Činjenica: zajedno sa aneksijom Teksasa (1845) i na osnovu ugovora iz Gvadalupe Idalga (1848) Meksiko je izgubio oko 55% svoje teritorije. Portoriko su SAD dobile od Španije 1898, a Havaji su anektirani iste godine. Tragedija starosedelačkih naroda Amerike je stvarna. Kongres SAD je 1993. usvojio zvanično izvinjenje domorodačkim Havajcima (Public Law 103-150).
Šta je prećutano:
A. Rusija je i sama istrebljivala starosedelačke narode Amerike.
Autor piše o genocidu nad starosedelačkim narodima Amerike kao da Rusija sa Amerikom nema nikakve veze. Međutim, od 1741. do 1867. postojala je Ruska Amerika: Aljaska, Aleutska ostrva, Kodijak, pa čak i naselje u Kaliforniji (Fort Ros).
Aleuti (Unangax). Pre dolaska Rusa na ostrvima je, prema procenama, živelo 12.000–15.000 Unangaxa. Udruženje Aleutskih i Pribilovljevih ostrva (APIA), organizacija samih Aleuta, navodi da se do 1800, za nešto više od 50 godina od prvog kontakta sa Rusima, njihov broj smanjio za oko 80%, na približno 2.500 ljudi. Uzroci su bili oružani sukobi, okrutnost Rusa, prinudni rad i unesene bolesti. Britanika navodi da su se Rusi prema Unangaxima odnosili kao prema kmetovima, čiji je rad bio vezan za lov na krzno.
Kaznene ekspedicije 1760-ih. Pošto su Aleuti sa Unalaske 1763–1764. uništili nekoliko ruskih brodova, lovci na krzno (među njima odred Ivana Solovjova) izveli su kaznene napade na ostrvska naselja. Broj poginulih nije pouzdano poznat: procene se kreću od nekoliko stotina do nekoliko hiljada ljudi (najveće brojke potiču iz starijih predanja, koja deo istoričara smatra preteranim).
Masakr na steni Avauk (Refuge Rock), 1784. Ruski trgovac Grigorij Šelihov, osnivač kompanije iz koje je kasnije izrasla Rusko-američka kompanija, napao je 14. avgusta 1784. hiljade Alutika (Sugpiaka) koji su se sklonili na stenu kod ostrva Sitkalidak. Prema podacima Muzeja Alutika, ubijeno je oko 300 ljudi (druge procene se kreću od 200 do 500), a više od hiljadu ljudi uzeto je za taoce. Posle toga su muškarci lovci prisiljeni na kmetski rad u lovu na morske vidre. Arheolog Rik Kneht nazvao je ovaj događaj „Wounded Knee Aljaske“, a Muzej Alutika ga smatra prelomnim događajem u istoriji Alutika. Muzej trenutno priprema spomen-obeležje žrtvama.
Sistem talaca (amanata). Ruske kompanije uzimale su za taoce žene i decu iz sela kako bi primorale muškarce da love krzno. Aleute i Alutike preseljavali su na Pribilovljeva ostrva radi lova na foke, a lovce su odvodili čak do Kalifornije (Fort Ros).
Tlingiti su pružali oružani otpor ruskoj kolonizaciji, a Rusija je svoju vlast u oblasti Sitke uspostavila silom (bitka kod Sitke 1804).
Ključni momenat: kada nabraja zločine SAD protiv starosedelačkih naroda, autor „zaboravlja“ da je deo tih naroda pripao SAD tek posle sto godina ruske vlasti nad njima. Rusija je 1867. prodala Aljasku Sjedinjenim Državama zajedno sa narodima koje je pre toga porobila. Drugim rečima, deo „američkog kolonijalizma“ Rusija je lično prodala Americi.
B. Sibir i Daleki istok.
Osvajanje Sibira i Dalekog istoka od 16. veka pratili su uništavanje i pokoravanje starosedelačkih naroda (Itelmeni, Jukagiri, Čukči), jasak (danak u krznu) i epidemije. Sibir je bukvalno ruski „Divlji zapad“, samo što se o njemu ne snimaju filmovi.
V. Aneksije 21. veka:
Krim (2014) i četiri ukrajinske oblasti (2022). Generalna skupština UN proglasila je te „referendume“ ništavnim: rezolucija 68/262 (2014) i rezolucija ES-11/4 (2022, 143 glasa „za“).
Ključna razlika: aneksije SAD su stvar 19. veka. Ruske aneksije dešavaju se upravo sada, uz kršenje Povelje UN i Budimpeštanskog memoranduma iz 1994, u kojem se Rusija obavezala da će poštovati nezavisnost, suverenitet i postojeće granice Ukrajine.
Metoda: hronološko podmetanje. Zločini stari 150 godina stavljaju se rame uz rame sa savremenim ratom kako bi se zamaglila odgovornost za sadašnjost.
Iii veliko FINALE – „Ok ovo u Ukrajini je bratoubilački rat koji finansira Evropa.“
To je jedina rečenica radi koje je napisana cela objava. I ona je netačna u svakoj reči.
„Bratoubilački“. Ovaj okvir ponavlja teze Putinovog članka „O istorijskom jedinstvu Rusa i Ukrajinaca“ (jul 2021), u kojem Putin piše: „Mi smo jedan narod“ i da je Rusija navodno „učinila sve da zaustavi bratoubistvo“ u Donbasu.
Reč „bratoubilački“ pretvara rat u „unutrašnju porodičnu stvar“, u kojoj nema agresora i žrtve.
„Rat“. To nije „sukob dva brata“, već invazija punog obima jedne države na drugu 24. februara 2022. (a zapravo od 2014). Generalna skupština UN je 2. marta 2022. rezolucijom ES-11/1 (141 glas „za“, samo 5 „protiv“) zahtevala od Rusije da odmah povuče svoje trupe. Međunarodni sud pravde naložio je 16. marta 2022. Rusiji da obustavi vojne operacije. Rusija je tu odluku ignorisala.
Međunarodni krivični sud je 17. marta 2023. izdao naloge za hapšenje Vladimira Putina i Marije Lvove-Belove zbog nezakonite deportacije ukrajinske dece. Nezavisna međunarodna istražna komisija UN za Ukrajinu dokumentovala je ubistva, mučenja, seksualno nasilje i deportacije. Buča, Izjum, Irpinj (a sada stradaju Oleški). Dramsko pozorište u Mariupolju (16. mart 2022): Amnesty International je utvrdio da je reč o ruskom vazdušnom udaru na zgradu u kojoj su se skrivale stotine civila, a na tlu je velikim slovima bilo ispisano „DECA“ (na ruskom: „ДЕТИ“). Mariupolj je praktično uništen.
„Finansira Evropa“. Inverzija. Evropa pomaže napadnutoj državi da ostvari pravo na samoodbranu, zajamčeno članom 51 Povelje UN. Rusija, naprotiv, dobija dronove Šahed od Irana, a od Severne Koreje granate, rakete i vojnike. U aprilu 2025. Moskva i Pjongjang zvanično su priznali učešće severnokorejskih vojnika u borbama u Kurskoj oblasti. Ako se već govori o „finansiranju rata spolja“, treba početi od Moskve.
ZAKLJUČAK
Objava ZICER-a ne opovrgava nijednu optužbu protiv Rusije. Zasniva se na tri podmetanja:
1. Jedanaest puta „opovrgava“ optužbe koje niko nije izneo.
2. Deo zapadnih zločina prikazuje sa naduvanim brojkama (Koreja, Irak, Kambodža), a deo sa umanjenim (Indija, Alžir), jer cilj nije istorija, već emocija.
3. Sistematski prećutkuje da za svaku tačku postoji ruski ili sovjetski pandan: Katin, Holodomor, deportacije naroda, Gulag, Avganistan, Čečenija, Sirija, Krim.
Glavna razlika između Zapada i Rusije nije u tome što neko ima „čistu prošlost“. Čistu prošlost nema niko. Razlika je u tome što Nemačka, Holandija, Francuska i SAD (da, u različitoj meri i ne uvek dovoljno) priznaju svoje zločine, otvaraju arhive, izvinjavaju se, a ponegde i isplaćuju obeštećenja. Upravo zato autor objave uopšte zna za Hirošimu i Kongo: te zločine su dokumentovali i o njima raspravljali zapadni istoričari.
Rusija je, s druge strane, likvidirala „Memorijal“, ne priznaje Holodomor kao genocid, rehabilituje Staljina i danas čini nove zločine u Ukrajini.
Čak i da je sve što piše u objavi tačno do poslednje brojke, nijedna reč iz nje ne opravdava nijedno ubijeno dete u Mariupolju.