Ruski dron pogodio Akademiju nauka u Kyjivu: Moskva napada grad koji ju je nekada učio

Kyjiv pre nego što je Moskva postojala

Počnimo od osnova. Kada je knez Volodymyr 988. godine krstio Kyjivsku Rus, Kyjiv je postao središte nove vere. Kada je Jaroslav Mudri gradio Sabornu crkvu Svete Sofije i u njoj osnivao biblioteku, Moskva se još nije pojavljivala ni u letopisima: prvi put se pominje tek 1147. godine. Kyjivska mitropolija bila je crkveno srce celog istočnoslovenskog sveta, a ukrajinski Kyjiv njegova duhovna prestonica. Upravo to nasleđe Moskva će kasnije proglasiti „svojim“, iako je do njega došla kasno i iz druge ruke.

Kada je 1654. godine u Perejaslavu sklopljen sporazum između ukrajinskog hetmana Bohdana Hmeljnyckog i moskovskog cara, u Moskovskom carstvu nije postojala nijedna visokoškolska ustanova. Prva, Slovensko-grčko-latinska akademija, osnovana je u Moskvi tek 1687. godine.

Ukrajinci su do tada već imali za sobom nekoliko generacija sopstvene obrazovne tradicije. Ostroška akademija, koju je oko 1576. godine osnovao knez Vasylj-Kostjantyn Ostrozkyj, postala je prva škola višeg tipa kod istočnih Slovena. U njoj su se spajale grčka, latinska i slovenska učenost, a tu je delovao i krug ukrajinskih učenjaka i polemičara. Tu je 1581. godine izašla Ostroška Biblija – prvo potpuno štampano izdanje Svetog pisma na crkvenoslovenskom jeziku. Zanimljiv detalj: štampao ju je Ivan Fedorov, koji je bio primoran da napusti Moskvu, a uslove za rad pronašao je na ukrajinskim zemljama. Moskovska Biblija iz 1663. godine bila je, pak, u suštini ispravljeni pretisak ostroškog izdanja. Rečit detalj: u njenom predgovoru „narod Rusi“ – kako su se tada nazivali preci Ukrajinaca i Belorusa – zamenjen je „sveruskim narodom“.

Istovremeno su u ukrajinskim gradovima nicale bratske škole, središta duhovnog života – u Lvivu, Lucku i Kyjivu. Godine 1615. Kyjivljanka Halška Hulevyčivna poklonila je svoje imanje na Podilu za manastir i školu. Tako je nastala Kyjivska bratska škola. Kyjivski mitropolit Petro Mohyla ju je 1632. godine spojio sa školom Kyjivsko-pečerske lavre u kolegijum, kasnije poznat kao Kyjivsko-mohyljanska akademija.

Ovde su se, po uzoru na najbolje evropske kolegijume, predavali latinski, grčki, poetika, retorika, filozofija i bogoslovlje. Studenti iz Ukrajine odlazili su na studije u Krakov, Prag, Rim i Lajpcig i vraćali se sa znanjem koje je Kyjiv činilo delom evropskog intelektualnog prostora. U međuvremenu je štamparija Kyjivsko-pečerske lavre, osnovana još 1615. godine, postala jedna od najuticajnijih u pravoslavnom svetu. Kolegijum je 1701. godine zvanično dobio status akademije, a sredinom 18. veka u njemu je studiralo više od hiljadu studenata, ne samo iz Ukrajine već i iz drugih pravoslavnih zemalja.

Upravo je to ukrajinsko iskustvo Moskva kasnije počela da uvozi, jer tada nije imala sopstveno.

Kako je Kyjiv učio Moskvu

Već 1649. godine u Moskvu su pozvani učeni monasi iz Kyjiva na čelu sa Jepyfanijem Slavyneckym, vaspitanikom Kyjivske bratske škole. Ukrajinski učenjaci prevodili su knjige, ispravljali bogoslužbene tekstove, predavali i postali intelektualni oslonac crkvenih reformi patrijarha Nikona. Upravo te reforme, koje su podelile moskovsku crkvu i dovele do nastanka staroveraca, u suštini su usklađivale moskovsku praksu sa kyjivskim i grčkim uzorima.

Simeon Polocki, vaspitanik Kyjivsko-mohyljanskog kolegijuma, rodom iz beloruskog Polocka, postao je učitelj carske dece. On je u Moskvi utemeljio silabičku poeziju i pisao drame za dvorsko pozorište. Drugim rečima, čak i tamo gde učitelj po poreklu nije bio Ukrajinac, škola je bila ukrajinska – kyjivska škola.

Vrhunac ovog uticaja došao je u doba Petra I. Car koji je želeo da „otvori prozor u Evropu“ obrazovane ljude za crkvu i škole nalazio je pre svega u Ukrajini. Stefan Javorskyj, Ukrajinac iz Galicije i vaspitanik Mohyljanske akademije, stao je na čelo Ruske crkve kao čuvar patrijaraškog prestola, a kasnije je postao prvi predsednik Svetog sinoda. On je po kyjivskom uzoru preuredio moskovsku Slovensko-grčko-latinsku akademiju, uveo latinski kao nastavni jezik i pozvao predavače iz Kyjiva.

Feofan Prokopovyč, rodom iz Kyjiva i rektor Kyjivsko-mohyljanske akademije, postao je glavni ideolog Petrovih reformi. Napisao je „Duhovni reglament“, dokument po kojem se crkvom carstva upravljalo skoro dvesta godina, sve do 1917. Ukrajinac Dymytrij Tuptalo, sin kozačkog kapetana (sotnika) sa Kyjivštine, kog Pravoslavna crkva poštuje kao Svetog Dimitrija Rostovskog, postao je mitropolit rostovski. Njegov „Četji-Minej“, zbirku žitija svetih, štampala je Kyjivsko-pečerska lavra i ona je postala jedna od najčitanijih knjiga u celom carstvu. Upravo tu zbirku je srpski bogoslov Sveti Justin Ćelijski (Popović) većim delom preveo za svoja „Žitija svetih“, koja srpski vernici i danas čitaju.

Ovo nije moje patriotsko preterivanje. Kostjantyn Harlampovyč, istoričar Kazanjskog univerziteta, u svom kapitalnom delu „Maloruski uticaj na velikoruski crkveni život“, objavljenom u Kazanju 1914. godine, pokazao je da je između 1700. i 1762. više od polovine (70 od 127) arhijereja Ruske crkve poticalo iz Ukrajine i Belorusije. Bogoslovije širom carstva bile su uređene po mohyljanskom modelu – sa istim programom, istim udžbenicima, pa čak i latinskim kao nastavnim jezikom – a među njihovim rektorima i nastavnicima preovlađivali su Ukrajinci.

Uvek me iznova začudi kako ruska istoriografija opisuje ove ljude. Prokopovyč, Javorskyj i Tuptalo u njoj figuriraju kao „istaknuti ruski crkveni delatnici“. Čak i kada se pomene njihovo poreklo, to je samo kao „Malorusa“ – dakle kao dela navodno jedinstvenog „sveruskog“ naroda – a ne kao Ukrajinaca obrazovanih u ukrajinskoj školi, u ukrajinskom Kyjivu.

„Vrata učenosti“ Lomonosova

Postoji još jedna priča koju bi trebalo da zna svako ko veruje u samodovoljnost „ruskog sveta“.

Godine 1619. ukrajinski učenjak Meletij Smotryckyj objavio je „Gramatiku“ crkvenoslovenskog jezika. Moskva ju je preštampala 1648. godine i više od jednog veka gramatika se tamo učila upravo iz ove ukrajinske knjige. Čak ju je i Mihail Lomonosov, „otac ruske nauke“, zajedno sa „Aritmetikom“ Magnickog nazivao „vratima svoje učenosti“.

I sam Lomonosov studirao je na Slovensko-grčko-latinskoj akademiji, koju je preuredio Ukrajinac Javorskyj i na kojoj su predavali kyjivski vaspitanici. Godine 1734, prema predanju koje beleže njegovi biografi, čak je proveo nekoliko meseci u Kyjivu, na Mohyljanskoj akademiji. Drugim rečima, „otac ruske nauke“ učio je gramatiku iz ukrajinske knjige, školovao se u ustanovi izgrađenoj po ukrajinskom uzoru i, prema predanju, čak putovao u ukrajinski Kyjiv u potrazi za znanjem.

Kyjiv i Balkan

Uticaj Kyjiva nije se ograničio na Moskvu. Osetio se i na Balkanu, gde ruska propaganda godinama prodaje mit o „starijem bratu“ i o Moskvi kao večnoj zaštitnici i prosvetiteljki Slovena. U srpskim medijima neprestano nailazim na tu tvrdnju: tobože bi pravoslavni Sloveni bez Rusije ostali bez škola, knjiga i sopstvene učenosti. Datumi i dokumenti govore drugačije.

Još u 17. veku kyjivski mitropolit Petro Mohyla, i sam potomak porodice moldavskih vladara, pomogao je da se pokrene štamparstvo u Vlaškoj i Moldaviji. U Jašiju je po kyjivskom uzoru osnovana škola pri manastiru Tri jerarha. „Pravoslavno ispovedanje vere“, pripremljeno u Kyjivu, odobrio je sabor u Jašiju 1642. godine, a potom su ga priznali i istočni patrijarsi. Drugim rečima, pravoslavni svet jugoistočne Evrope iz Kyjiva nije dobijao samo knjige, već i bogoslovske standarde.

Prve učitelje u Sremske Karlovce, središte Srpske crkve u Habzburškoj monarhiji, zaista su 1726. godine poslali iz Rusije. Ali latinsku školu evropskog tipa tamo su osnovali kyjivski vaspitanici. Godine 1733. na poziv srpskog mitropolita Vikentija Jovanovića stigao je Manujil Kozačynskyj (u srpskoj tradiciji Emanuil Kozačinski), rodom iz Podilja i diplomac Kyjivsko-mohyljanske akademije. Predavao je u tamošnjoj latinskoj školi, a 1734. godine napisao je „Traedokomediju“ o smrti poslednjeg srpskog cara Uroša, koja se smatra prvom dramom novijeg doba u srpskoj književnosti. Zajedno s njim u Karlovce su stigli i drugi predavači iz Kyjiva. Kozačynskyj se kasnije vratio u Kyjiv, predavao filozofiju na svojoj matičnoj akademiji i postao njen prefekt.

Učenik Kozačynskog Jovan Rajić i sam je kasnije studirao u Kyjivu, na Mohyljanskoj akademiji (1753–1756), napisao prvu štampanu istoriju Srba i postao utemeljivač moderne srpske istoriografije. Njegova „Istorija raznih slavenskih narodov, najpače Bolgar, Horvatov i Serbov“ postavila je temelje naučnog pogleda Srba na sopstvenu prošlost.

Zastanimo na trenutak. Srbi, kojima Moskva danas najaktivnije manipuliše, prvu modernu dramu i prvu štampanu istoriju dobili su zahvaljujući ukrajinskom učitelju i Kyjivsko-mohyljanskoj akademiji. Ne iz Moskve, već iz Kyjiva.

Mit o „veličiju“

Ruska imperijalna ideologija vekovima se gradila na prisvajanju. Kyjivska Rus proglašena je „kolevkom“ Rusije. Ukrajinske učenjake nazivali su „ruskim delatnicima“, ukrajinski jezik odbacivali kao „narečje“, a ukrajinsku kulturnu sredinu kao „malorusku“ provinciju koja je navodno samo podražavala „velikoruski“ centar. U stvarnosti je bilo upravo obrnuto: središte obrazovanja, kulture knjige i bogoslovske misli bio je Kyjiv, a provincija koja je učila bila je Moskva.

Ukrajinska akademija nauka, osnovana 1918. godine, kada je Ukrajina obnavljala svoju državnost, i čiji je prvi predsednik bio Volodymyr Vernadskyj, direktna je naslednica te kyjivske učenosti. Napad na nju savršeno se uklapa u razornu logiku Rusije. Kad nešto ne možeš da prisvojiš, uništavaš ga. Kad tuđa nauka svedoči protiv tvog mita, udaraš po zgradi u kojoj ona živi. Na isti način Rusija udara po bibliotekama, arhivima, muzejima i univerzitetima: tokom godina rata na stotine njih je razoreno ili oštećeno, a na okupiranim teritorijama i opljačkano.

Zato onima na Balkanu koji i dalje veruju u Rusiju kao izvor slovenskog obrazovanja nudim jednostavnu hronologiju. Kada je u Kyjivu radio kolegijum evropskog ranga, u Moskvi nije postojala nijedna visokoškolska ustanova. Kada su Moskvi bili potrebni učitelji, reformatori, propovednici i udžbenici, pozivala ih je iz Ukrajine.

Rusija može da ruši zidove i da ubija naučnike koji su u njima radili, ali ne može da promeni istoriju.