Ова веб страница користи само неопходне колачиће за исправно функционисање. Не користимо колачиће за праћење. Користимо аналитику без колачића како бисмо разумели како се наша страница користи.

Вести

Руски дрон погодио Академију наука у Кијиву: Москва напада град који ју је некада учио

Iryna Sieidkhanova
Руски дрон погодио Академију наука у Кијиву: Москва напада град који ју је некада учио

Руси ударају по ономе што их је васпитало

Дана 28. септембра 2026, у време паузе за ручак, руски млазни дрон погодио је зграду Президијума Националне академије наука Украјине у Володимирској улици 54 у Кијиву. Избио је пожар који је захватио горње спратове, а људи су се спасавали кроз прозоре. Погинуло је двоје запослених у Академији, а још неколико људи је повређено. Зграда, која потиче из средине 19. века, претрпела је знатна оштећења. После напада Национална академија наука Украјине позвала је светску академску заједницу да не обнавља сарадњу са руским научним институцијама.

Свакодневно анализирам руску пропаганду и зато у овом нападу видим више од ратног злочина. Он има и симболичну димензију. Москва удара на Кијив као на центар знања. То је као да ђак запали школу у којој је научио да чита и пише. А да бисмо схватили колико је ова метафора дословна, морамо да се вратимо неколико векова уназад.

Кијив пре него што је Москва постојала

Почнимо од основа. Када је кнез Володимир 988. године крстио Кијивску Рус, Кијив је постао средиште нове вере. Када је Јарослав Мудри градио Саборну цркву Свете Софије и у њој оснивао библиотеку, Москва се још није појављивала ни у летописима: први пут се помиње тек 1147. године. Кијивска митрополија била је црквено срце целог источнословенског света, а украјински Кијив његова духовна престоница. Управо то наслеђе Москва ће касније прогласити „својим“, иако је до њега дошла касно и из друге руке.

Када је 1654. године у Перејаславу склопљен споразум између украјинског хетмана Богдана Хмељницког и московског цара, у Московском царству није постојала ниједна високошколска установа. Прва, Словенско-грчко-латинска академија, основана је у Москви тек 1687. године.

Крштење Володимира. Минијатура из Радзивиловског летописа

Украјинци су до тада већ имали за собом неколико генерација сопствене образовне традиције. Острошка академија, коју је око 1576. године основао кнез Васиљ-Костјантин Острозкиј, постала је прва школа вишег типа код источних Словена. У њој су се спајале грчка, латинска и словенска ученост, а ту је деловао и круг украјинских учењака и полемичара. Ту је 1581. године изашла Острошка Библија – прво потпуно штампано издање Светог писма на црквенословенском језику. Занимљив детаљ: штампао ју је Иван Федоров, који је био приморан да напусти Москву, а услове за рад пронашао је на украјинским земљама. Московска Библија из 1663. године била је, пак, у суштини исправљени претисак острошког издања. Речит детаљ: у њеном предговору „народ Руси“ – како су се тада називали преци Украјинаца и Белоруса – замењен је „сверуским народом“.

Истовремено су у украјинским градовима ницале братске школе, средишта духовног живота – у Лвиву, Луцку и Кијиву. Године 1615. Кијивљанка Халшка Хулевичивна поклонила је своје имање на Подилу за манастир и школу. Тако је настала Кијивска братска школа. Кијивски митрополит Петро Мохила ју је 1632. године спојио са школом Кијивско-печерске лавре у колегијум, касније познат као Кијивско-мохиљанска академија.

Овде су се, по узору на најбоље европске колегијуме, предавали латински, грчки, поетика, реторика, филозофија и богословље. Студенти из Украјине одлазили су на студије у Краков, Праг, Рим и Лајпциг и враћали се са знањем које је Кијив чинило делом европског интелектуалног простора. У међувремену је штампарија Кијивско-печерске лавре, основана још 1615. године, постала једна од најутицајнијих у православном свету. Колегијум је 1701. године званично добио статус академије, а средином 18. века у њему је студирало више од хиљаду студената, не само из Украјине већ и из других православних земаља.

Управо је то украјинско искуство Москва касније почела да увози, јер тада није имала сопствено.

Кијивско-мохиљанска академија данас

Како је Кијив учио Москву

Већ 1649. године у Москву су позвани учени монаси из Кијива на челу са Јепифанијем Славинецким, васпитаником Кијивске братске школе. Украјински учењаци преводили су књиге, исправљали богослужбене текстове, предавали и постали интелектуални ослонац црквених реформи патријарха Никона. Управо те реформе, које су поделиле московску цркву и довеле до настанка старовераца, у суштини су усклађивале московску праксу са кијивским и грчким узорима.

Симеон Полоцки, васпитаник Кијивско-мохиљанског колегијума, родом из белоруског Полоцка, постао је учитељ царске деце. Он је у Москви утемељио силабичку поезију и писао драме за дворско позориште. Другим речима, чак и тамо где учитељ по пореклу није био Украјинац, школа је била украјинска – кијивска школа.

Врхунац овог утицаја дошао је у доба Петра I. Цар који је желео да „отвори прозор у Европу“ образоване људе за цркву и школе налазио је пре свега у Украјини. Стефан Јаворскиј, Украјинац из Галиције и васпитаник Мохиљанске академије, стао је на чело Руске цркве као чувар патријарашког престола, а касније је постао први председник Светог синода. Он је по кијивском узору преуредио московску Словенско-грчко-латинску академију, увео латински као наставни језик и позвао предаваче из Кијива.

Феофан Прокопович, родом из Кијива и ректор Кијивско-мохиљанске академије, постао је главни идеолог Петрових реформи. Написао је „Духовни регламент“, документ по којем се црквом царства управљало скоро двеста година, све до 1917. Украјинац Димитриј Туптало, син козачког капетана (сотника) са Кијивштине, ког Православна црква поштује као Светог Димитрија Ростовског, постао је митрополит ростовски. Његов „Четји-Минеј“, збирку житија светих, штампала је Кијивско-печерска лавра и она је постала једна од најчитанијих књига у целом царству. Управо ту збирку је српски богослов Свети Јустин Ћелијски (Поповић) већим делом превео за своја „Житија светих“, која српски верници и данас читају.

Ово није моје патриотско претеривање. Константин Харлампович, историчар Казањског универзитета, у свом капиталном делу „Малоруски утицај на великоруски црквени живот“, објављеном у Казању 1914. године, показао је да је између 1700. и 1762. више од половине (70 од 127) архијереја Руске цркве потицало из Украјине и Белорусије. Богословије широм царства биле су уређене по мохиљанском моделу – са истим програмом, истим уџбеницима, па чак и латинским као наставним језиком – а међу њиховим ректорима и наставницима преовлађивали су Украјинци.

Увек ме изнова зачуди како руска историографија описује ове људе. Прокопович, Јаворскиј и Туптало у њој фигурирају као „истакнути руски црквени делатници“. Чак и када се помене њихово порекло, то је само као „Малоруса“ – дакле као дела наводно јединственог „сверуског“ народа – а не као Украјинаца образованих у украјинској школи, у украјинском Кијиву.

„Врата учености“ Ломоносова

Постоји још једна прича коју би требало да зна свако ко верује у самодовољност „руског света“.

Године 1619. украјински учењак Мелетиј Смотрицкиј објавио је „Граматику“ црквенословенског језика. Москва ју је прештампала 1648. године и више од једног века граматика се тамо учила управо из ове украјинске књиге. Чак ју је и Михаил Ломоносов, „отац руске науке“, заједно са „Аритметиком“ Магницког називао „вратима своје учености“.

И сам Ломоносов студирао је на Словенско-грчко-латинској академији, коју је преуредио Украјинац Јаворскиј и на којој су предавали кијивски васпитаници. Године 1734, према предању које бележе његови биографи, чак је провео неколико месеци у Кијиву, на Мохиљанској академији. Другим речима, „отац руске науке“ учио је граматику из украјинске књиге, школовао се у установи изграђеној по украјинском узору и, према предању, чак путовао у украјински Кијив у потрази за знањем.

Кијив и Балкан

Утицај Кијива није се ограничио на Москву. Осетио се и на Балкану, где руска пропаганда годинама продаје мит о „старијем брату“ и о Москви као вечној заштитници и просветитељки Словена. У српским медијима непрестано наилазим на ту тврдњу: тобоже би православни Словени без Русије остали без школа, књига и сопствене учености. Датуми и документи говоре другачије.

Још у 17. веку кијивски митрополит Петро Мохила, и сам потомак породице молдавских владара, помогао је да се покрене штампарство у Влашкој и Молдавији. У Јашију је по кијивском узору основана школа при манастиру Три јерарха. „Православно исповедање вере“, припремљено у Кијиву, одобрио је сабор у Јашију 1642. године, а потом су га признали и источни патријарси. Другим речима, православни свет југоисточне Европе из Кијива није добијао само књиге, већ и богословске стандарде.

Прве учитеље у Сремске Карловце, средиште Српске цркве у Хабзбуршкој монархији, заиста су 1726. године послали из Русије. Али латинску школу европског типа тамо су основали кијивски васпитаници. Године 1733. на позив српског митрополита Викентија Јовановића стигао је Еманујил Козачинскиј, родом из Подиља и дипломац Кијивско-мохиљанске академије. Предавао је у тамошњој латинској школи, а 1734. године написао је „Траедокомедију“ о смрти последњег српског цара Уроша, која се сматра првом драмом новијег доба у српској књижевности. Заједно с њим у Карловце су стигли и други предавачи из Кијива. Козачинскиј се касније вратио у Кијив, предавао филозофију на својој матичној академији и постао њен префект.

Ученик Козачинског Јован Рајић и сам је касније студирао у Кијиву, на Мохиљанској академији (1753–1756), написао прву штампану историју Срба и постао утемељивач модерне српске историографије. Његова „Историја разних славенских народов, најпаче Болгар, Хорватов и Сербов“ поставила је темеље научног погледа Срба на сопствену прошлост.

Застанимо на тренутак. Срби, којима Москва данас најактивније манипулише, прву модерну драму и прву штампану историју добили су захваљујући украјинском учитељу и Кијивско-мохиљанској академији. Не из Москве, већ из Кијива.

Спомен-плоча Јовану Рајићу на фасади Кијивско-мохиљанске академије. Вајар: Микола Рапај; откривена 2009. године.
Спомен-плоча Јовану Рајићу на фасади Кијивско-мохиљанске академије. Вајар: Микола Рапај; откривена 2009. године.

Мит о „величију“

Руска империјална идеологија вековима се градила на присвајању. Кијивска Рус проглашена је „колевком“ Русије. Украјинске учењаке називали су „руским делатницима“, украјински језик одбацивали као „наречје“, а украјинску културну средину као „малоруску“ провинцију која је наводно само подражавала „великоруски“ центар. У стварности је било управо обрнуто: средиште образовања, културе књиге и богословске мисли био је Кијив, а провинција која је учила била је Москва.

Украјинска академија наука, основана 1918. године, када је Украјина обнављала своју државност, и чији је први председник био Володимир Вернадскиј, директна је наследница те кијивске учености. Напад на њу савршено се уклапа у разорну логику Русије. Кад нешто не можеш да присвојиш, уништаваш га. Кад туђа наука сведочи против твог мита, удараш по згради у којој она живи. На исти начин Русија удара по библиотекама, архивима, музејима и универзитетима: током година рата на стотине њих је разорено или оштећено, а на окупираним територијама и опљачкано.

Зато онима који и даље верују у Русију као извор словенског образовања нудим једноставну хронологију. Када је у Кијиву радио колегијум европског ранга, у Москви није постојала ниједна високошколска установа. Када су Москви били потребни учитељи, реформатори, проповедници и уџбеници, позивала их је из Украјине.

Русија може да руши зидове и да убија научнике који су у њима радили, али не може да промени историју.

Подели