Za nedeljnik Demokracija piše Iryna Sieidkhanova, ukrajinska novinarka i publicistkinja:
Moja majka i njena porodica potiču iz Donecke oblasti u Ukrajini. I iako sam se slučajno rodila u Moskvi, odrasla sam ovde – u regionu koji se danas prečesto opisuje jednom rečju: „ruski“. Kod Rusa ta reč zvuči samouvereno, ali ta tvrdnja ne prolazi proveru činjenica. Donbas nikada nije bio ruski – ni istorijski, ni kulturno, ni demografski.
Počnimo od jednostavne činjenice: Donbas nije drevna istorijska „zemlja ruskog naroda“. To je skraćenica od „Donecki (ugljeni) basen“, dakle ekonomsko-geografski pojam. Region u današnjem smislu formirao se relativno kasno, uglavnom u 19. veku, kada je ovde počeo brz razvoj industrije. Zapravo, teritorije današnje Donecke i Luganske oblasti od davnina su bile deo stepskog pograničja, koje su Kozaci nazivali Divlje polje. Još u 17. veku zaporoški Kozaci su ovde osnovali Kalmiušku palanku – upravno-vojnu jedinicu Zaporoške vojske. Na mestu kozačke tvrđave Domaha (drugi naziv je Kalmiuška sloboda) nastao je Mariupolj. Na mestu kozačkih naselja Oleksandrivka i Krutogorivka izrastao je Doneck.
Multietnički grad
Mariupolj, u kojem sam provela tinejdžerske godine, grad je izuzetno raznolike i nimalo ruske etničke istorije. Grčka zajednica pojavila se ovde 1778. godine, kada je Katarina II ovamo preselila krimske Grke. Uz njih su živeli Jermeni, Jevreji, Kozaci, a kasnije i Italijani. Bio je to multietnički grad u kojem su različiti narodi živeli zajedno na obalama reke Kalmius i Azovskog mora. Na toj slici nema ni trunke nečega što bi bilo „oduvek rusko“.
Juzivka i Džon Hjuz
Doneck je priča za sebe. Prvo zvanično ime buduće velike gradske aglomeracije bilo je Juzivka, po velškom inženjeru Džonu Hjuzu, koji je 1869. godine u dolini reke Kalmius osnovao metalurški kombinat i rudnik uglja. Zajedno s njim na osam brodova stiglo je više od stotinu čeličana i rudara iz Južnog Velsa. Velški doseljenici dolazili su u Juzivku sve do boljševičke revolucije 1917. godine. Industrijalizacija Donbasa krajem 19. i početkom 20. veka odvijala se uz učešće Britanaca, Belgijanaca, Francuza i Poljaka. Grad koji Rusija danas smatra svojim osnovao je Velšanin na kozačkoj zemlji. Rusije u toj formuli nema. Bila su to retko naseljena stepska područja na kojima su se susretali uticaji različitih država i sila. Važnu ulogu ovde su imali Kozaci, povezani sa Zaporoškom Sičju. Upravo su oni osvajali ove krajeve. Stabilne ruske većine ovde jednostavno nije bilo.
Pod Ruskim carstvom
Krajem 18. veka ove teritorije postale su deo Ruskog carstva. Ali politička pripadnost ne znači etničko jedinstvo. Carstvo je naseljavalo region ljudima različitog porekla – Ukrajincima, Rusima, Grcima, Nemcima i Srbima. Donbas se od samog početka oblikovao kao višenacionalni prostor.
Kao što je već pomenuto, industrijalizacija Donbasa se u velikoj meri zasnivala na uvezenim zapadnim tehnologijama i stručnom znanju. To nije bio izolovan „unutrašnji“ razvoj, već deo šireg evropskog privrednog procesa. Juzivka je od samog početka bila multikulturalna sredina u kojoj se oblikovao novi industrijski identitet regiona. Upravo je industrijski razvoj u 19. veku pretvorio region u jedno od ključnih industrijskih središta. Ovamo su dolazili radnici iz različitih delova carstva. U toj sredini ruski jezik je postao jezik proizvodnje i gradskog života, ali ne kao znak etničke većine, već kao sredstvo sporazumevanja. Popis stanovništva koji je Rusko carstvo sprovelo 1897. godine pokazuje složenu sliku: na selu je preovladavalo stanovništvo koje govori ukrajinski, dok su gradovi bili više rusifikovani. To je tipična posledica industrijalizacije, a ne dokaz „ruske prirode“ regiona.
Odakle toliko ljudi koji govore ruski?
Ali ako Donbas nije bio „ruski“ od samog početka, zašto tamo ima toliko ljudi koji govore ruski? Odgovor na to pitanje je jedno od najtežih poglavlja novije istorije Ukrajine: period 1932–1933. Holodomor. Staljinov režim je na teritoriji Ukrajine izazvao veštačku masovnu glad: zaplenio je žito, zatvorio granice i čitava sela stavio na „crne liste“; ljudi su umirali a da nisu imali ni pravo da napuste dom i potraže hranu. Prema različitim procenama, umrlo je skoro četiri miliona Ukrajinaca, a to su samo direktne žrtve, bez demografskih gubitaka u narednim decenijama. Donecka i Luganska oblast bile su među najopustošenijim područjima.
Kolhoznici iz Rusije
Zatim je 25. oktobra 1933. Savet narodnih komesara SSSR-a doneo tajnu odluku „o preseljenju 21.000 kolhozničkih porodica u Ukrajinu“. Za preseljenje je bilo izdvojeno 15,5 miliona rubalja. U Donbas je stiglo više od 300 vozova s Rusima. Ti novi stanovnici nisu imali ukrajinske korene niti veze s ovom zemljom. Imali su samo sovjetski patriotizam. Dakle, Holodomor nije bio jedini instrument promene etničkog sastava Donbasa. Pre i posle njega bile su represije tridesetih godina: „pogubljena renesansa“ i deportacije u Sibir svih koje je sovjetska vlast smatrala „nepouzdanima“, odnosno učitelja, sveštenika, kulturnih radnika, ali i jednostavno imućnih domaćina. Oni koji su mogli da čuvaju i prenose nacionalni identitet budućim pokolenjima bili su uništeni ili proterani. Na njihovo mesto došli su ljudi bez veza s ovom zemljom, s drugim jezikom i drugačijim kolektivnim pamćenjem.
Decenije sovjetske rusifikacije
Usledile su decenije sovjetske rusifikacije: škole u kojima se nastava izvodila isključivo na ruskom; preduzeća s dokumentacijom na ruskom; masovna kultura u kojoj je ukrajinski jezik prikazivan kao nešto „seljačko“ i „zastarelo“. Krajem 20. veka u regionu je zaista preovladavao ruski jezik, ali to nije bio prirodan proces niti izraz „ruske duše“ Donbasa. Bio je to rezultat genocida i sistematske asimilacione politike koja je trajala kroz više generacija.
Mariupolj pod ruskom čizmom
A sada pogledajte šta se danas dešava u mom Mariupolju. Pre ruske invazije 24. februara 2022. u gradu je živelo skoro pola miliona ljudi. Za tri meseca ruske blokade i bombardovanja ubijeno je najmanje 22.000 civila, a to je samo veoma minimalna procena. Ostali su pobegli ili su deportovani. Prema podacima Petra Andrjuščenka, savetnika legitimnog gradonačelnika Mariupolja, u gradu je ostalo oko 80.000 meštana, uglavnom penzionera. A u grad je došlo 59.000 civilnih migranata iz Rusije i Srednje Azije, što je klasičan ruski modus operandi: „Ubijemo ili proteramo starosedeoce i dovedemo svoje. Posle jedne generacije proglasimo da je „oduvek rusko“. Isto je bilo s krimskim Tatarima posle deportacije 1944. godine. Isto je bilo u Doneckoj oblasti posle Holodomora. I isto se sada dešava u Mariupolju i na drugim okupiranim ukrajinskim teritorijama.
Donbas u nezavisnoj Ukrajini: razvoj koji se često previđa
Posle 1991. godine Donbas je postao deo nezavisne Ukrajine u okviru međunarodno priznatih granica, koje priznaju i UN. Upravo u tom periodu region ne samo da je sačuvao svoj industrijski potencijal, već se i privredno snažno razvio. Doneck je do 2014. godine bio jedan od najbogatijih i najdinamičnijih gradova u Ukrajini. Tu su bila velika industrijska preduzeća i finansijski resursi, a razvijala se i infrastruktura. U Donecku su izgrađeni moderni stadioni, putevi, aerodrom i poslovni centri. Organizacija Evropskog prvenstva u fudbalu 2012. godine postala je simbol tog razvoja: Doneck se pokazao kao savremen evropski grad. Pri tome je važno naglasiti da se taj razvoj odvijao u okviru ukrajinske države i njenog privrednog sistema, uz učešće ukrajinskog budžeta, preduzeća i međunarodnih investicija. Donbas nije postojao kao zasebna privredna celina koju je „izdržavala“ Rusija, kako to prikazuje ruska propaganda.
Donbas nije bio zavisan od Rusije
Mit da je „Donbasu sav razvoj dala Rusija“ ne odgovara činjenicama. Temelji industrije postavljeni su još u carskom periodu, uvođenjem zapadnih tehnologija. U sovjetsko vreme Donbas je bio deo svesavezne privrede, kao i drugi regioni. A posle 1991. godine razvoj tog regiona odvijao se u okviru samostalne države Ukrajine. Osim toga, privredne veze Donbasa nisu bile usmerene samo ka Rusiji, već i ka drugim tržištima. Ukrajinska metalurška preduzeća izvozila su proizvode u Evropu, Aziju i druge delove sveta. Što još jednom potvrđuje: Donbas je bio uključen u globalnu privredu i nije zavisio od Rusije.
„Narod Donbasa“ je mit stvoren u Moskvi
Jedan od ključnih elemenata ruske propagande jeste koncept „posebnog naroda Donbasa“ kao navodno zasebne zajednice sa sopstvenim identitetom, koja teži samoopredeljenju. To je privlačan, ali potpuno izmišljen konstrukt.
S antropološkog, kulturološkog i međunarodnopravnog stanovišta „narod Donbasa“ ne postoji. U Doneckoj i Luganskoj oblasti živeli su Ukrajinci, Grci, Jevreji, Bugari, Rusi i pripadnici mnogih drugih naroda, kao i u većini regiona Ukrajine. To što žive u istom regionu i služe se zajedničkim svakodnevnim jezikom ne stvara novi subjekt međunarodnog prava. I ja sama sam dobar primer: tinejdžerske godine provela sam u Mariupolju, studije sam završila u Donecku, u svakodnevnom životu govorila sam uglavnom ruski, iako sam odlično vladala i ukrajinskim. Istovremeno, ja sam Ukrajinka, imam ukrajinski pasoš i jasan osećaj pripadnosti Ukrajini. Isto su živeli milioni ljudi oko mene. Govoriti ruski nije isto što i imati „ruski identitet“, i ta razlika je suštinska. Upravo to Rusija namerno zamagljuje u svojoj propagandi kada jezik svakodnevne komunikacije poistovećuje s političkim identitetom. Ilustrovaću to još jednim ličnim primerom: pošto sam udata za Srbina, poslednjih 15 godina u svakodnevnom životu govorim pretežno srpski, ali me to nije učinilo (i nikada neće) Srpkinjom.
Kome pripada pravo na samoopredeljenje
U međunarodnom pravu pravo na samoopredeljenje odnosi se na kolonijalne narode koji su sistematski ugnjetavani. Ono, međutim, ne predviđa pravo bilo koje regionalne grupe (pa ni većine) da se otcepi od države, naročito ne ako tu „želju“ organizuje i naoružava susedna država. U suprotnom bi se svaka država na svetu mogla raskomadati i podeliti tako što bi se onamo doveli sopstveni građani i pod cevima automatskog oružja sproveo „referendum“, kao što se to dogodilo na Krimu.
U naučnom smislu „narod“ nije samo stanovništvo određene teritorije. To je zajednica s istorijskim identitetom, kulturom, a često i jezikom. U Donbasu ne postoji zaseban jezik ili kultura koji bi oblikovali samostalnu „donbasku naciju“. Donbas je deo ukrajinskog društva sa svom njegovom raznolikošću.
Separatizam uz spoljno mešanje
Istovremeno, pravo na samoopredeljenje, o kojem se često govori, ne znači automatsko pravo na otcepljenje. U skladu s načelima UN, ono se mora ostvarivati bez narušavanja teritorijalnog integriteta država. Takozvane Donecku narodnu republiku (DNR) i Lugansku narodnu republiku (LNR) međunarodna zajednica nije priznala kao države. Smatraju se delom teritorije Ukrajine. Osim toga, izveštaji OEBS-a zabeležili su odlučujući uticaj spoljnog činioca na razvoj sukoba. Zato je događaje posle 2014. teško nazvati samoopredeljenjem. Mnogo je tačnije govoriti o separatizmu povezanom sa spoljnim mešanjem, koje istorijske argumente koristi kao oruđe.
2014: Ne „građanski rat“, već operacija ruskih specijalnih službi
Jedan od najopasnijih ruskih narativa u raspravama o Donbasu jeste izraz „građanski rat na istoku Ukrajine“. Koristili su ga neki međunarodni mediji i deo političara. Taj izraz je laž. U noći između 11. i 12. aprila 2014. grupa od 52 naoružana čoveka prešla je ukrajinsku granicu iz Rusije. Predvodio ju je Igor Girkin (pseudonim Strelkov), penzionisani pukovnik ruskog FSB-a, ruski državljanin i veteran sukoba u Pridnjestrovlju, Bosni i Čečeniji. Njegova grupa je 13. aprila kod Slovjanska izvršila oružani napad na pripadnike ukrajinske SBU, u kojem je jedan ubijen, a trojica ranjena. Girkin je zauzeo upravne zgrade u Slovjansku i preuzeo vlast u gradu u ime „boraca Donbasa“. To nije bio spontani narodni ustanak. Bila je to oružana operacija stranih – ruskih – obaveštajnih službi. Sam Girkin je to više puta javno potvrdio: „Ja sam povukao okidač rata.“ Čovek iz Moskve, oficir FSB-a, doveo je naoružanu jedinicu i „pokrenuo“ sukob, koji je potom svetu predstavljen kao „izraz volje lokalnog stanovništva“.
Dokazi o umešanosti Rusije
Istina je da je u proleće 2014. u nekim gradovima Donbasa postojalo protestno raspoloženje. Posle Majdana i promene vlasti u Kijivu deo ljudi osećao je nesigurnost. Ali između društvenog nezadovoljstva i oružanog preuzimanja vlasti zjapi provalija, koju su popunili konkretni ljudi s konkretnim automatskim puškama, došli iz konkretne zemlje – iz Rusije.
Dokazi o umešanosti Rusije dokumentovani su i provereni: prisluškivani razgovori, utvrđeno prisustvo ruskih profesionalnih vojnika koji su zvanično bili „na odmoru“ i isporuke teškog naoružanja preko otvorene granice. Vrhunac je usledio 17. jula 2014, kada je iznad Donbasa oboren putnički Boeing na letu MH17 iz Amsterdama za Kuala Lumpur. Poginulo je 298 ljudi, među kojima nije bilo nijednog vojnika. Okružni sud u Hagu utvrdio je da je protivvazdušni raketni sistem „Buk“ dopremljen iz ruske vojne jedinice u Kursku u Donecku oblast. Girkin je u odsustvu osuđen na doživotni zatvor. A sve to nazivati „građanskim ratom“ znači biti saučesnik u laži.
Odgovor je u logici
Donbas nije „jedan identitet“ niti „jedna istorija“. To je pogranično područje koje su oblikovali kretanje ljudi, industrijalizacija i međukulturna saradnja. I upravo zato tvrdnja o njegovoj „oduvek ruskoj prirodi“ ne odgovara činjenicama. Možda neki čitaoci razmišljaju: zašto bih se bavio dalekim ratom? Šta me se tiču Mariupolj i Doneck?
Odgovor je u logici, a ne u geografiji. Logika koju Rusija primenjuje na Donbas univerzalno je oruđe: „Ovde žive ljudi koji govore našim jezikom, dakle ovo je naša zemlja“ i: „Ovo je oduvek naša zemlja, dakle granice se mogu menjati.“ Ako ta logika postane prihvatljiva norma, svaka država s nacionalnim manjinama postaće potencijalna meta sličnog scenarija. Ako je „zaštita svojih“ dovoljan razlog za oružanu vojnu invaziju, onda međunarodni sistem bezbednosti, uspostavljen posle 1945. i učvršćen Helsinškim sporazumima 1975, jednostavno nestaje. To nije apstrakcija. To je stvarna pretnja koju Ukrajina zadržava po cenu hiljada ljudskih života.